Izvor: Politika, 13.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Andersen nije lagao
Kad tranzicija krene unazad: iz kapitalizma sam doleteo u komunizam
Od našeg specijalnog izveštača
KOPENHAGEN – Nisam ulovio zlatnu ribicu u Karlsbergovoj fontani želja, ali ona vam u Danskoj ionako nije potrebna. Dovoljna vam je radna dozvola. Onda zamislite tri želje koje ne možete da ispunite na Balkanu. Kada vam se ispune, nikako ne bacajte radnu dozvolu u Baltičko more. Čekajte na državljanstvo. Iako nisam te sreće, za tri dana sam osetio šta znači >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kad tranzicija krene unazad: iz kapitalizma sam doleteo u komunizam.
U svečanim odajama multinacionalne korporacije za pivo izloženi su portreti radnika koji su više od 50 godina radili za kompaniju. Aleja zaslužnih šljakera "Karlsberga". Alije Sirotanovići moćne korporacije načičkani ordenjem. Jedan podseća na Brežnjeva. Anonimna žena, ikona radničke klase, bliznakinja Margaret Tačer, radila je ovde 61 godinu. Gotovo da nema viđenije svetske face koja ovim vikinzima bez petokrake nije odala počast. Od kraljice Elizabete do Vladimira Putina. Od Jurija Gagarina do Keneta Brane.
"Umetnost je večna, život je kratak" i "radite za svoju državu". To je poezija skandinavskog egalitarizma na parolama u jednoj od svečanih sala korporacije koja ima 100 pivara u 50 zemalja. "Karlsberg" je pored Andersenovih bajki, vikinga, Hamleta, Male Sirene, lego kockica i fudbalera, braće Laudrup zaštitni znak kraljevine sa 5,5 miliona stanovnika, koja obuhvata ostrvski i poluostrvski teren na prelazu iz Baltičkog mora u Atlantski okean.
Silos piva
Posle ručka u salonu gde je nedavno Vladimir Putin pojeo haringu u ulju, okružen skulpturama ruskih kraljica i rimskih imperatora, šetamo po fabrici koju je 1847. godine osnovao stari Jakobsen. Njegov sin Karl je razvio posao, u njegovo doba jedan od inženjera je izmislio nekakvu revolucionarnu vrstu kvasca, ali, umesto da ga zaštiti i patentira, Karl je pronalazak podelio sa svetom. Počeo je da razvija pivaru i kupuje umetnine. Danas je 51 odsto "Karlsberga" u vlasništvu fondacije koja profit usmerava u razvoj nauke i umetnosti.
Virus filantropije koji danas napada najveće bogataše sveta, u Danskoj je odavno stvar kućnog vaspitanja. Ali, Karl na velikoj slici, koja krasi ulaz u korporaciju, ruku drži u džepu. Da proveri da možda ipak nije sve spiskao na Krojerove slike. Kao što je Baja Patak svoju poslovnu imperiju naslagao na džinovski trezor novca, vlasnici "Karlsberga" su jednu od dve najviše zgrade u Kopenhagenu, svoje poslovno carstvo, naređali na – silosu piva. Najčudniji soliter na svetu: do 12. sprata silosi, a onda naslagani ofisi, a u njima mladi japiji i menadžerke koji, posle kraja radnog vremena, sedaju na bicikle i odlaze ka svojim domovima na čijim prozorima uglavnom nema zavesa.
Bicikli su osnovno prevozno sredstvo u prestonici Danske. Skockane žene i tipovi u odelima šibaju na dvotočkašima po ledenom vetru. Voze bicikle od stanice do stanice, a onda ih ostavljaju, da bi ih preuzeo neko drugi. Danci jure ka zemlji snova na opštem dobru na dva točka, jer su porezi ogromni. Za nov automobil fiskalni izdaci iznose i neverovatnih 300 odsto. Ali, ne idu džipovi od 100.000 evra, mečke i bembare u paketu sa besplatnim zdravstvom i školstvom.
Ugledni menadžer za komunikacije Jens Beke vozi "opel" karavan iz 1998. godine, iako bi prema mesečnim primanjima, u nekim drugim zemljama, mogao da konkuriše za vlasnika polovnog mlaznjaka. Plus posada.
– Danska vodi politiku snažne socijalne države. Mnogo je važnije da je zdravstvo potpuno besplatno, da su škole i univerziteti takođe dostupni svim građanima – kaže Jens, dok čekamo večernju megažurku, promociju specijalnog "Tuborgovog" božićnog piva koje se prodaje do Nove godine. Izuzetak je srpsko tržište, gde Deda Mraz ide dvaput u akciju. Za Novu godinu i za Srpsku novu godinu.
Jens je rešio da me nervira. U supermarketu prodavačica kucka na kasi za dve do dve i po hiljade evra mesečno, koliko dobija i čistač prozora koji redovno polira prozore u čuvenoj šoping ulici u strogom centru. Oni ne moraju da brinu šta će biti s njihovom decom, jer je u kabinetima bez zavesa davno odlučeno.
Sa navršenih šesnaest godina učenici od države dobijaju školarinu, kako ne bi morali da rade prekovremeno i kako bi imali više vremena za učenje. Danski klinci su čak na referendumu odlučili da školski čas traje 60 umesto 45 minuta, kako bi im profesori iznova ponavljali: živimo u siromašnoj zemlji koju treba iznova obnavljati. Ta sirotinjska zemlja je poljoprivredna velesila, a kad pojedete njihove jagode, velike kao jabuke, imate utisak da ćete svetleti kao mini-centrala.
Skromna proslava
Počinje žurka. Očekujem spektakl globalnih razmera, vatromete i fanfare, najveće face Danske u pratnji njihovih gospođa, ali, umesto toga, sledi zabava mladog menadžerskog ešelona, žurka nešto glamuroznija od maturske proslave u Majdanpeku. Ali, skromnost je reč koja najbolje opisuje današnju Dansku.
Poslužuju se sendviči uvijeni u salvete, trubački bend svira evergrin melodije, a pošto nema snega, aparati izbacuju veštačku penu kako bi se stvorio privid božićne noći. Šleperi puni piva odlaze u noć, uz podršku "Karslbergovih" zečica.
U zemlji princeze na zrnu graška nedostajao je ipak Stiven Džerard, zvezda Liverpula, čiji je sponzor ova tečna korporacija. Stiven nije došao da u crvenom dresu popije bar gajbu božićnog "tuborga". Nigde ni pevaljki, silikona, džet-seta, paparaca, tajkuna. Andersen zaista nije lagao. Za nas, kapitaliste, bajke ipak postoje.
Aleksandar Apostolovski
[objavljeno: 13.11.2006.]
.jpg)
