Izvor: Blic, 07.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amerika bira – šta nas čeka?
Amerika bira – šta nas čeka?
Amerikanci danas biraju novog predsednika. Za američke glasače spoljna politika je sporedna u odnosu na obećanja o reformi školstva, poreskog sistema, socijalnog i zdravstvenog osiguranja. Za predsedničku pobedu je potrebna dobra organizacija, mnogo novca i kandidat koji vešto koristi medije.
Prva dva faktora (organizacija i novac) iziskuju jaku političku bazu, te je zato i finalna borba uvek između dve glavne američke političke >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << partije – Demokrata, koje danas predstavlja Al Gor, i Republikanaca, koje 2000. predvodi Džordž Buš mlađi. Ostale partije i nezavisni kandidati – danas Ralf Nader i Pet Bjukanan – nisu nikada imali pravu šansu. Kampanja se obično usredsređuje na neodlučne glasače, ali ove godine glavni predsednički kandidati moraju da ubeđuju i svoje partijske članove u njihove programe. Oba kandidata su strateški okrenuti ka političkom centru, ali toliko blizu sredini da je teško razaznati razliku između njihovih političkih uverenja. Zbog toga u zadnjim danima kampanje pažnju glasača više privlače lične osobine kandidata nego njihovi programi. Glavno pitanje je ko bolje može da vodi jedinu supersilu sveta.
Al Gor, Demokrata, je počinio najveću grešku time što je zaključao najmoćnije oružje svoje kampanje – Bila Klintona, predsednika koji se u javnom mnjenju rangira više nego Regan u najpopularnijim danima. Klinton je vrlo malo prisutan u Gorovoj kampanji, najviše iz Gorovog straha da nikada neće uspeti da izađe iz senke ovog američkog predsednika. Iz tog razloga do pre par nedelja Gor je govorio isključivo o budućnosti. Tek odskora je počeo da ističe svoj udeo u dostignućima sadašnje administracije, od kojih je glasačima primaran ekonomski napredak. Gor je takođe pozvao Klintona da ga podrži svojim nastupima u državama koje su kao tradicionalno demokratske smatrane osiguranim za pobedu, ali su sada postale kolebljive, kao Kalifornija na primer. Demokratski kandidat je poziv za pomoć kasno uputio i to ga može koštati predsedničke fotelje.
Kako se približava dan izbora, tesna predsednička borba se transformisala u lične napade. Al Gor naziva Džordža Buša mlađeg nesposobnim, a Buš Gora lažovom. Ni jedno ni drugo nije bez osnova. Al Gor je već nekoliko puta uhvaćen u laži i mnogi ga cinično opravdavaju time što trenutno služi pod čovekom koji ne zna razliku između istine i laži (aluzija na aferu Levinski). Džordž Buš, s druge strane, je već odavno okarakterisan kao osoba niže inteligencije kome manjka obrazovanje. U isto vreme Buš je vrlo prijatan i dopadljiv široj masi dok Gor deluje izveštačeno i skoro nestvarno. Poznati američki analitičar javnog mnjenja, Džon Zogbi, predstavio je izbor za američkog glasača kao onaj u zemlji iz Oza – između Strasila, koji je imao srce ali ne i mozak, i Limenka, koji je imao mozak ali ne i srce. Mnogi Amerikanci se žale da se izbor svodi na manje zlo. Zaključak je da lični imidž kandidata postaje sve važniji i da komunikacija sa publikom i smisao za humor dobijaju jednak značaj kao obrazovanje i integritet.
Novac ostaje jednako bitan, pogotovo u Americi gde izbori traju duže od godinu dana i gde troškovi iznose stotine miliona dolara. Samo bogataš može postati predsednik SAD. U izborima za republikanskog kandidata, Džon Mekejn se kratko borio za finansijsku reformu kampanje da bi na kraju ipak svesrdno podržao Buša kao predsedničkog kandidata. Jedini iskren protest dolazi od Ralfa Nadera, liberalnog demokrate (liberalno u Americi znači levo) koji je svestan svog neminovnog poraza ali koji se bori da dokaže da postoji izvestan broj glasača koji žele drugačiji izbor. Njegov cilj je da osvoji 5 odsto biračkog tela i tako dobije pravo na državnu finansijsku pomoć za sledeće predsedničke izbore. Gor je besan na Nadera zato što mu on odvlači glasove u državama u kojima tih nekoliko procenata razlike može da prebaci pobedu republikanskom protivniku. U nedelju, dva dana pred izbore, takvih država je bilo pet sa ukupno 43 glasa. Svaka država ima različiti broj glasova, zavisno od broja stanovništva. Ukupan broj državnih glasova je 538, što znači da pobednik mora da osvoji barem 270 glasova. Osim pet država gde Gor rizikuje da izgubi zbog glasova koji će otići Naderu, postoji još osam država gde su Gor i Buš skoro jednako popularni. Bušu fali manje državnih glasova do 270 ali je finalni rezultat svejedno neizvesan zato što je broj neodlučnih država veliki a samo jedan glas razlike može da dobije celu državu i poene koji idu uz nju za jednog kandidata. Ankete govore da Buš vodi ali samo sa nekoliko procenata koji mogu biti rezultat statističke greške. Ipak Bušu dojam pobedničkog momentuma daje prednost, pogotovo što je i država iz koje njegov protivnik dolazi, Tenesi, prema zadnjem istraživanju javnog mnjenja prešla iz sigurno demokratske u neodlučnu.
Demokratski kandidat, Al Gor će jednostavno nastaviti politiku sadašnje administracije, verovatno postavljajući Ričarda Holbruka za državnog sekretara. Njegova lista prioriteta za američku spoljnu politiku je jako dugačka i bez nekog jasnog reda. Za razliku od Gora, Džordž Buš mlađi je počeo svoju kampanju tražeći 'viziju za Ameriku', predstavljajući sebe kao budućeg predsednika koji će znati da uspostavi strateške prioritete. On je nazvao svoju spoljnu politiku 'američkim internacionalizmom' da bi se odbranio od Gorovih napada koji su ga nazivali 'izolacionistom' (u rečniku američke politike: protiv aktivne spoljne politike). Buš želi da nastavi aktivnu američku spoljnu politiku, ali koncentrišući se na vitalne američke interese: bolji odnos sa Rusijom i Kinom, odbranu strateških položaja u Persijskom zalivu i Istočnoj Aziji, i promovisanje slobodne trgovine. I Buš i Gor podržavaju daljnje jačanje američke vojske, ali Buš insistira na jasno definisanoj strategiji za američke vojne misije u inostranstvu. Iako republikanski kandidat osuđuje kršenje ljudskih prava, nije jasno da li bi vršio vojne intervencije samo iz tog razloga, pogotovo ako bi krajnji ishod bio neizvestan. Kao kandidat za sekretara države iz republikanske administracije se pominje general Kolin Pauel, poznat po svojoj doktrini ograničenja američkih vojnih intervencija.
Normalni diplomatski odnosi između Jugoslavije i SAD će biti ponovo uspostavljeni vrlo skoro, ali po pisanju 'Vašington posta' od 3. novembra predsednik Jugoslavije, dr Vojislav Koštunica odlaže posetu američkog predsednika Klintona i sekretara Olbrajt Jugoslaviji iako su oni nezvanično izrazili želju da to uskoro urade. Pitanje Haga nastavlja da bude prepreka s američke strane. SAD su odlučile da se ne mešaju u pitanje Crne Gore, dok je pitanje Bosne odloženo za neko vreme. Kosovo ostaje glavni problem.
Britanski dnevni list 'Independent' objavio je 30. oktobra da se SAD spremaju da priznaju nezavisnost Kosova po preporuci Ričarda Holbruka i američkih diplomata na Balkanu. List se oslonio na tajni izvor iz Vašingtona koji je smatrao da bi to prosto bilo pravno priznanje de facto situacije na Kosovu. Kršenje rezolucije UN broj 1244 koja garantuje teritorijalni integritet Jugoslavije bi dovelo Amerikance u sukob sa Rusima ali i sa evropskim partnerima, od kojih nekoliko ima problema sa secesionističkim pokretima. Nezavisnost Kosova bi odgovarala Amerikancima jer će u protivnom biti primorani da se bave problemom Kosova u nedogled, što bi umorilo i razočaralo američko javno mnjenje. U isto vreme, činjenica da Makedonija prestaje da postoji tim aktom i da nestabilna Albanija dobija strateški značaj u regionu se i dalje čini kao dovoljan razlog za nalaženje drugog rešenja za Kosovo. S obzirom da Džordž Buš ima bolje savetnike za spoljnu politiku, veće su šanse da će SAD pratiti glas razuma ukoliko Republikanci pobede.
Izjava Džordža Buša mlađeg da bi on povukao američke trupe sa Balkana ako postane predsednik SAD, može se protumačiti samo kao jak znak da Amerika nema nikakav interes na Balkanu. Al Gor je žestoko napao Buša kao nekog ko ili nema moć rasuđivanja ili uopšte ne poznaje istoriju. Demokrata je predstavio povlačenje američkih trupa sa Balkana kao razarajući udarac NATO, dodajući da bi na Balkanu i dalje bio haos da Amerikanci nisu reagovali.
Savetnici Džordža Buša mlađeg za spoljnu politiku, Kondoliza Rajs i Ari Flajšer su objasnili da nikakvi rokovi nisu postavljeni i da će SAD povući trupe u konsultaciji sa Evropljanima što govori o vrlo logičnom razmišljanju Džordža Buša a ne o impulsivnim izjavama. Rasprava u vezi američkih trupa na Balkanu je namerno povezana sa budućnošću NATO.
(autor je doktorant Flečer škole prava i diplomatije, Tafts i Harvard Univerzitet, Boston) Ana S. Trbović
