Izvor: Glas javnosti, 05.Sep.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
A činilo se tako logično
Ukratko o suštini. Ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Konuzin uputio je otvoreno pismo u beogradsku Politiku. Poslanica je bila vremenski podešena za početak sednice Skupštine, a izazvana sve češćim pominjanjem u srpskoj štampi mogućeg odlaganja ratifikacije energetskog sporazuma Srbije i Rusije, potpisanog još u januaru 2008.
Na početku ambasador je podsetio na značaj dokumenta za Srbiju: „Odlaganje ratifikacije sporazuma može da uzrokuje gubitak investicija koje su >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Srbiji neophodne da bi rešila ekonomske i socijalne probleme“. Zatim, podsetivši da u projektu izgradnje gasovoda učestvuje još nekoliko zemalja koje su već ratifikovale sporazume sa Rusijom, Konuzin piše: „Dakle, sprovođenje projekta tiče se ne samo interesa Srbije, već i drugih učesnika“. U nastavku, diplomata ističe glavni problem: „Za nas je teško razumljivo zašto sporazum od tolike važnosti postaje talac drugih problema, uključujući, kako nam objašnjavaju, proceduralnih, koji su neuporedivi sa zadatkom razvoja bilateralne rusko-srpske saradnje“. I najzad, sasvim očekivani zaključak: „Čini se logičnim da ova tačka bude razmotrena kao prva tokom skorije sednice Skupštine, pošto odlaganje realizacije naftno-gasnih sporazuma može dovesti do kašnjenja, pa čak i gubitka investicija za Srbiju na koje bi se moglo računati u najkraćem vremenu“.
Na ovaj javni apel ruskog ambasadora stigao je vanredno preuranjen i još više nepromišljen odgovor iz kabineta potpredsednika srpske vlade i ministra ekonomije Mlađana Dinkića: „U Srbiji dnevni red sednice ne određuju strani ambasadori, već o tome odlučuju predsednik Skupštine i narodni poslanici“. I da bi slika bila potpunija dodaju da - navodno - „nema razloga za brigu jer će se Skupština Srbije vrlo brzo izjasniti o energetskom sporazumu“.
U pozorištu na ovom mestu pada zavesa. Ali mi, nažalost, ne govorimo o predstavi već o međudržavnom sporazumu od najvećeg mogućeg značaja za Srbiju. Tim povodom želela bih da pitam one koji su u Dinkićevom kabinetu požurili da ukažu ruskom ambasadoru na, kako im se učinilo, njegovo mesto - da li se iko tamo zapitao zašto je pismo stiglo u Politiku, a ne recimo, u Skupštinu, vladu ili na kraju krajeva baš u Dinkićev kabinet? Sudeći po brzom, odričnom i drskom odgovoru, nisu stigli baš da razmisle. A da su bar na minut zastali, uspeli bi da izbegnu klopku, jer sama činjenica javnog obraćanja podrazumeva isto tako javni odgovor, koji čini situaciju daleko transparentnijom. Ovako, požurili su da bace karte na sto.
To je dobro, jer praksa „signaliziranja o namerama“ ostavlja preveliki prostor za
slobodno tumačenje rečenog. Nije li baš o tome govorio premijer Mirko Cvetković u intervjuu toj istoj Politici: „Činjenica je da Rusi neke signale o sudbini ovog aranžmana doživljavaju kao našu želju da iz njega izađemo i ja sam stoga razgovarao sa njima - da ih uverim da mi ostajemo pri svemu što je potpisano i što je predsednik Tadić dogovorio“. Ipak nije na odmet proveriti jer je već osam meseci „nema razloga za brigu“, a sporazum još uvek nije ratifikovan.
Ali to nije jedino i nije glavno od onoga što je promaklo pažnji Dinkićevih ljudi. Nisu razmislili ni o tome da je Mlađan Dinkić, kao predsednik radne grupe za pregovore sa ruskom stranom, odgovoran za poboljšanje uslova energetskog sporazuma za Srbiju. Kako vam se čini, posle ovakvog odgovora na pismo Konuzina, da li je pregovorna pozicija Srbije postala mnogo jača?
Ni to nije sve. Očigledno je da su u kabinetu potpredsednika vlade veoma površno pročitali pismo ruskog ambasadora. Jer u njemu otvoreno piše da ovu ratifikaciju ne čeka samo Rusija. Naši partneri isto tako ne razumeju zašto se požuri sa ratifikacijom sporazuma za koji je spremno da glasa 90 odsto poslanika, pogotovo što po rečima srpskog premijera, „u vladi Srbije imamo puni konsenzus za ratifikaciju ovog aranžmana u celini“. Šta više, oni se sve češće pitaju u čemu je zapravo prednost izgradnje gasovoda na teritoriji Srbije i šta fali recimo susednoj Rumuniji? I verujte mi, i njima se „čini logičnim“ da njihovi interesi ne treba da zavise od protokola Skupštine i česte promene raspoloženja na srpskom političkom Olimpu. I to je zapravo ona najvažnija poruka otvorenog pisma ruskog ambasadora. No da li su u stanju to da shvate oni kojima su pitanja dnevnog reda i nadležnosti za njegovo određivanje preča od svega ostalog?
I najzad, nekoliko reči o tom dnevnom redu. Ruski ambasador ni u kojoj meri nije pretendovao na ovlašćenja predsednika Skupštine. On je samo istakao šta mu se „čini logičnim“, računajući da će se upravo logikom rukovoditi lica odgovorna odgovorna za ratifikaciju odavno potpisanog sporazuma. Ipak, zasada su u prvom planu emocije i to ne baš najboljeg kvaliteta!
