Izvor: RTS, 19.Mar.2024, 17:23
Крајпуташи - да се не забораве јунаци
У крагујевачкој Библиотеци, представљена је монографија „Крајпуташи Шумадије” у издању Завода за заштиту споменика чији су аутори за четири године рада, на подручју Шумадијског округа евидентирали 134 споменика крајпуташа, подигнутих српским војницима у период >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << од 1876. до 1918. године.
Са бојних поља породицама српских сељака стигла је слобода, али не и тела њихових најмилијих. Да се јунаци не забораве, али и да родбина има место за туговање и оплакивање подизани су им - камени белези. Разним уметничким техникама, каменоресци нису желели првенствено да оставе свој ликовни и писани печат већ да привуку пажњу путника намерника.
“На тај начин су рођаци дакле поред путева, углавном уз сеоске друмове подизали спомен обележја који је преко епитела показивао свим пролазницима и путницима на храброг војника и њиховог рођака који је страдао у борби за ослобођење Србије”, објашњава Ненад Карамијалковић коаутор монографије „Крајпуташи Шумадије”.
Сваки споменик је прича за себе: на њему су уклесани подаци о покојнику, колико је живео, коју је школу учио, у којој чети је ратовао, о његовом јунаштву, о љубави и кога је за собом оставио.
“Најтужније је када је подигнут један споменик за два рођена брата. На пример овај у Губеревцу који је подигнут за четворицу браће и сина једног од њих, а сви страдали у Првом светском рату", наводи Милица Томић Коаутор монографије „Крајпуташи Шумадије”.
Надгробно обележје без гроба најчешће је рађено од монолитног камена са орнаменталним линијама и епитафом, али се разликују по форми.
“На тврђим материјалима су рађени плићи орнаменти, а на мекшим попут овог пешчара дубоки орнаменти са читавим људским фигурама", каже Ђорђе Миловановић, коаутор монографије „Крајпуташи Шумадије.
Споменици крајпуташи у народу познати и као „камене књиге”. Вишеструко обавезују на чување. Овом монографијом нису само сачувани подаци о покојницима већ и део духовности Србије осамнаестог и деветнаестог века.
