Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Jun.2020, 20:14
Šta posle izbora: Bočnom strategijom protiv SNS
Prvi zadatak strategije protiv SNS nije napad na Vučića nego napad na partokratiju. To je napad sa boka. Iza tog napada mogu stati čak i Vučićevi glasači, a apstinenti bi podržali ovaj predlog jer uvodi sistem u kojem nisu “svi isti”, pa ne moraju glasati ni za jednu partiju
Piše: Mladen Mrdalj*
Temeljna greška bojkota je valjda konačno očigledna – nema spoljnog >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << pritiska na Vučića. Mantra o izborima koji će biti nelegitimni ako izlaznost bude ispod određenog procenta neosnovano podrazumeva da postoji objektivan kriterijum legitimiteta. Legitimitet spolja daje spremnost zapadnih zvaničnika da prihvate rezultate izbora. Legitimitet iznutra trebalo bi da daju pošteni izbori nakon slobodne javne rasprave političara. Kako toga nema, legitimitet daje prosta masovnost javnih okupljanja pristalica političkih partija. Rezultati izbora su onda samo izgovor za izbegavanje nasilja kao metoda utvrđivanja koja je strana jača.
Dakle, preostaje jedino mobilisati građane. Nesposobnost opozicije da rasplamsa proteste #1od5miliona je simptom koliko i uzrok SNS strategije zastrašivanja po Srbiji. To je začarani krug u kojem samo hrabriji i materijalno nezavisni(ji) građani učestvuju u protestima kako bi iskazali neslaganje, ali i saznali kakav je plan. Ostali bi učestvovali u protestima samo ukoliko vide konkretan plan. SNS raspiruje strah od nasilja (akcijama raznih SNS falangi, ali i medijskim spinovanjem incidenata opozicije). Konkretnost plana tako postaje spojnica hrabrijih i ostalih građana, a novi lideri bi otežali medijske spinove SNS.
BEZ STRATEGIJE: Do danas nijedna opozicija, ni “bojkotaši” ni “izboraši”, nisu formulisali konkretan plan. Glavni uzrok tome je zabluda da SNS jednom mora pasti kada se nagomilaju društveni problemi. Nema garancije za to. Iz te nade slede dve nesposobnosti opozicije: da pogledaju građane van anketa o raspoloženju građana i da prevaziđu masprodukciju birokratsko-tautoloških opštih mesta, poput onih u “Sporazumu s narodom” (“Obavezujemo se da ćemo doneti novi zakon o Ustavnom sudu, kojim ćemo obezbediti da Ustavni sud bude zaštitnik ustavnosti i zakonitosti”).
Kritičan broj građana logično računa da ne vredi dodatno rizikovati zarad nejasnog plana i pod rukovodstvom opozicionih prvaka koji ionako uživaju izuzetno nisko poverenje. Prema poslednjoj anketi Nove srpske političke misli, lideri SzS-a su najniže ocenjeni političari, dok im daleko odmiču Šapić i Zelenović. Iz navedenog izranjaju dva ključna pitanja strategije obaranja SNS-a: kakve korake ona podrazumeva i ko treba da ih predvodi.
Strategija mora početi prepoznavanjem Skupštine kao ključne institucije političke moći u Srbiji. Vučićeva svemoć počiva na njegovoj kontroli kandidatske liste za izbore, kojom disciplinuje skupštinsku većinu. Drugo, glasače SNS delim na: ucenjene, opčinjene (Vučićem), razočarane profitere i – aktivne profitere.
Ucenjeni i razočarani profiteri nemaju alternativu, aktivni profiteri i opčinjeni ne žele alternativu. Među opčinjenima je jedan deo onih kojima je Vučić odličan, ali ne vole partijske funkcionere. Tom utisku doprinose i česte javne Vučićeve kritike visokih funkcionera SNS-a.
Istovremeno, ucenjeni glasači SNS-a, deo opčinjenih i dobar deo opoziciono nastrojenih glasača i apstinenata prepoznaju partokratiju kao glavni problem u državi. Osnovni izraz partokratije je članstvo u vladajućoj partiji kao garancija povlašćenog položaja u odnosu na ostale. Ono što spaja sve glasače u Srbiji kojima smeta partokratija je, naravno, platforma zasnovana na uništenju partokratije. Njen operativni izraz je promena izbornog sistema iz proporcionalnog u većinski, tj. iz glasanja za partiju u glasanje za konkretne kandidate po imenu i prezimenu.
Prvi zadatak strategije protiv SNS-a zato nije napad na Vučića nego napad na partokratiju. To je napad sa boka. Iza tog napada mogu stati čak i Vučićevi glasači: ucenjeni zato što žele slobodu, deo opčinjenih zato što žele “da pomognu Vučiću pročišćenjem partije odozdo”, a razočarani profiteri zato što žele osvetu i / ili misle da će bolje proći u svojoj lokalnoj jedinici od onih koje favorizuje stranka. Apstinenti bi podržali ovaj predlog jer uvodi sistem u kojem nisu “svi isti”, pa ne moraju glasati ni za jednu partiju. Opozicione partije i njihovi glasači podržali bi ovaj predlog, osim ako ne žele da SNS partokratiju zamene sopstvenom. Ovaj predlog posebno bi podržali glasači iz opština koje uopšte nemaju poslanike u Skupštini. U prošlom sazivu – više od pola opština.
LICEM U LICE: Male su šanse da “bojkotujuća” opozicija (SzS) povede ovakvu strategiju. Njihovo delovanje dosad je pokazalo da su oni samo opoziciono krilo partokratsko-oligarhijske stranke. Bez pristupa Skupštini, SzS će se svesti na nivo nešto bogatije, ali medijski dosadne nevladine organizacije. Dalje osipanje je neminovno. Stoga kandidate za vođenje ove strategije tražim u “izboraškoj” opoziciji koja uspe da uđe u Skupštinu. Zasad kao kandidati figuriraju Šapićev SPAS, Sergejev PSG, Radulovićev DJB i Jovanovićev DSS (“Metla”). Od ovih kandidata za sad je jedino DSS prihvatio većinski izborni sistem kao izbornu platformu, što ne znači da i drugi neće.
Zašto je bitan ulazak u Skupštinu, koja je to samo po imenu? Zato što je za “bočnu strategiju” neophodno napasti skupštinsku većinu licem u lice, a ne Vučića kroz bezlične, monotone i jalove medijske nastupe. Samo opozicioni prvaci koji uđu u Skupštinu stiču mogućnost da iskoriste “Najdžel Faraž nastup” i napadnu demokratski legitimitet skupštinskih perjanica SNS-a. Zamislimo Miloša Jovanovića (DSS), ili Sergeja Trifunovića (PSG), ili druge opozicionare kako sa skupštinske govornice prozivaju Martinovića, Atlagića ili Orlića: “Ko je vas izabrao, ko je za vas glasao? Prošvercovali ste se kroz partijsku listu!” Ili kako pitaju poslanike SNS-a iz Niša zašto su svom gradu oteli aerodrom, itd. Na ovaj način efektno se skreće pažnja glasača, posebno kada se radi o geografski određenim problemima kojima bi trebalo najviše da se bave poslanici iz tih krajeva, a koji se zbog partijske discipline prave mrtvi.
Drugo, “izboraška” opozicija će imati solidnu finansijsku osnovu da krene u široku kampanju ozbiljnog i temeljnog ubeđivanja građana u ispravnost promene izbornog sistema i skupljanja 100.000 potpisa za referendum. Pošto nema roka za skupljanje potpisa, nema razlike između građenja partijske infrastrukture, jačanja kampanje za nove izbore i skupljanja potpisa za referendum. Pošto je tema referenduma promena izbornog sistema, svako može biti ubeđen, nezavisno od ideološke i partijske orijentacije.
Kada se stvori kritična masa, Skupštini se preda zahtev za održavanje referenduma. Skupština po slovu Ustava i zakona to mora usvojiti. Ako usvoji, SNS bi morao voditi poraznu kampanju ubeđivanja građana da je bolje da im partije biraju poslanike. Lakše je ubediti građane u priznanje nezavisnog Kosova nego u to da partija zna bolje od njih. Ako odbaci, ide se na Ustavni sud.
Ako Ustavni sud odbaci, mobilišu se masovna okupljanja potpisnika pred Skupštinom, čime se artikuliše konkretan pokret s konkretnim zahtevom i konkretnim merilom ispunjenja zahteva – postupanjem po Ustavu kroz raspisivanje referenduma. Dalji koraci zavisili bi od masovnosti odziva i narušenog balansa snaga na ulici. Ukoliko bi se napravila kritična masa, legitimno bi bilo pozvati vojsku i policiju da se pridruže narodu u zaštiti Ustava.
Ukoliko ne, treba ranije isplanirati da se zahtev za referendum preda početkom izborne godine kako bi se zanos mobilizacije održao do izbora. Na tim izborima bi se masovno mobilisani građani okupljeni oko konkretnog programa lakše izborili i za medijsku pažnju i za kontrolu izbornih mesta. Taman da skupštinska većina opet postane neizvesna.
Neizvesna skupštinska većina je uslov demokratije.
*Autor je direktor Međunarodnog centra za studije uprave u Beogradu i profesor političkih nauka na International Burch University u Sarajevu
