Izvor: Politika, 09.Dec.2012, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Car je go
Vlast se punom snagom angažovala na dva fronta od kojih onaj popularan, borba protiv korupcije, treba da neutrališe nepopularnost dogovora s Prištinom u delu javnosti koja je godinama bombardovana raznim sadržajima eksplozivnog patriotizma.
Kosovski proboj na koji se odlučila koalicija na vlasti nije iznenađujući. Čak je očekujući. Odavno sam uveren da je nastanak SNS-a vezan za planove da Srbija i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Evropa jednom za svagda izađu iz začaranog kosovskog kruga. Ako neće, ne može ili ne sme DS, ima ko hoće, može i sme.
Sadašnja koalicija ima u odnosu na prethodnu ogromnu prednost kada tvrdi da rešavanjem kosovskog problema u skladu sa zahtevima EU izvlači Srbiju iz problema koji ne samo da blokiraju njeno približavanje Uniji, već i svekoliki razvoj.
Koji to nacionalista Tomislavu Nikoliću može da zameri nedostatak patriotizma shvaćenom na tradicionalni srpski način? Kako kuditi Ivicu Dačića kada se on hvali da je ratovao protiv Hašima Tačija i da bi ga verovatno pobedio da nije bilo međunarodne zajednice?
Demokrate su dugo, rušeći sopstvenu statuu, koketirale s nacionalizmom u strahu da će biti optuženi za izdaju, za prodaju svete srpske kolevke. Boris Tadić povukao je hrabar potez kada je u poslednji čas odustao od ratobornog nacrta rezolucije za generalnu skupštinu UN, ali kasnije nije kapitalisao na dogovoru koji je bukvalno preko noći postigao s baronesom Ešton.
Tadić je „bežao od onoga od čega se ne može pobeći”, kako kaže LDP, sasvim retka stranka kojoj razvoj događaja daje za pravo. Nova vlast se, i pre izbora, opredelila za mnogo hrabrije i odlučnije rešavanje kosovskog problema.
Zapad je brzo prigrlio naprednjake koji sada pokazuju da ne nameravaju da propuste dobijenu šansu. Ketrin Ešton hvali Ivicu Dačića. Aleksandar Vučić ne mora tako javno da likuje što je prvi ministar vojni koga je primio američki sekretar za odbranu. Primećeno. Zapisnički konstatovano.
Onima koji su svojom nekadašnjom politikom doprineli balkanskim sukobima zapao je zadatak da ih okončaju. Zovite to kako hoćete, istorijskom pravdom ili propiranjem partijskih i ličnih biografija, ali svedoci smo neke sasvim nove retorike. Ne pamtim da je vlast kosovske realnosti nazivala pravim imenima.
Tako smo, posle mnogo izgubljenog vremena i podela, dospeli do toga da premijer Srbije kaže: „Možemo da se ponašamo kao Grčka i kažemo da je Konstantinopolj grčka prestonica, ali ona to više nije, a oni to govore već 100 godina”.
Naravno da ne mogu da zaboravim da su ovi na vlasti koliko do juče, s kosovskim božurom na reveru, koristili sličnu epsku retoriku, pozivajući se ne na jedan, nego na silne vekove, ali ne osećam potrebu da likujem.
Dugo sam čekao da neko glasno kaže „Car je go”. Bolje ikad nego nikad.
To je bilans na pozitivnoj strani. Na negativnoj me brine pojačavanje opasne retorike unutar Srbije. Da li kamuflažno ili ne, da li zbog stranačkog rejtinga ili balansa raspoloženja, tek kosovska inicijativa ponovo je kontaminirana natrunima nacionalizma.
Morali bismo ozbiljnije da se zamislimo, a vlast oštrije da reaguje, na „presudu likvidacije” 11 sudija Ustavnog suda i njihovih porodica, koju je izrekla zabranjena organizacija „Otečastveni front Obraz”.
Ispostavlja se da ekstremističke formacije u Srbiji nije dovoljno zabraniti. Treba ih slomiti, uništiti. Zarad slobode svih nas. Država, demokratska, ne treba da se plaši represije. Srbija ne sme da bude žrtva jakobinskih dilema Francuske revolucije.
Zato, kada vidim da ministar pravde Nikola Selaković stoji uz zabranjeni „Obraz” na protestu zbog oslobađanja hrvatskih generala ne pomislim prvo na nepravde Haškog tribunala, već na nedopustivu solidarnost vlasti s najgorim delovima ovog društva, onima koji bi da Srbija i dalje ratuje sa svetom, koji veruju u regionalnu hegemoniju Srpstva u jednom sasvim novom regionu.
Kako je moguće da savetnik predsednika Republike Oliver Antić kaže da je bilo bolje ostati u Trojnom paktu s Hitlerom a da ovakva uvreda antifašizmu prođe bez komentara vlasti? Drugovi socijalisti, da li je ćutanje vaša cena koalicionog partnerstva?
Bivši sovjetski lider Nikita Hruščov svojevremeno je, povodom bujanja nacizma, rekao da mu je žao što takve nisu dublje sahranili na frontovima Staljingrada.
Šta znači misterija s pismom SPC državnom rukovodstvu za koje Sinod kaže da je lažno? Ne mogu da verujem da nije moguće utvrditi poreklo spornog pisma upućenog nekim medijima u kome se u osam tačaka kritikuje državna politika prema Kosovu i Metohiji. Šta je sadržaj pisma koje ima blagoslov Crkve za koje vladika Irinej kaže da nije namenjeno javnosti?
Pošto je Zapadu rešavanje Kosova toliko važno, da li to može da znači da su spremni da štošta progledaju kroz prste beogradskim izvođačima kosovskih radova? Što podrazumeva da bi ovi ovde mogli da se osile. Njih tamo to mnogo ne brine, ali bi po nas to bilo jako loše.
Pregovori, kako ih vidim, vode svim statusnim priznavanjima Kosova. Registarske tablice, telefonski broj, katastri i diplome, sve su to – hteli da priznamo ili ne – mali atributi nezavisnosti. Sve će biti raščišćeno dok se ne dođe do konačnog statusa. Tu može da se stane jer niko od Srbije ne traži da prihvati ili potpiše nezavisnost Kosova.
Možda sve podseća na igru mačke i miša, ali je zdušno podržavam svestan da je sadašnjoj koaliciji mnogo lakše da istu robu proda u drugom pakovanju. Njeno nacionalističko nasleđe pokazuje se kao preimućstvo. Realna politika je surova.
Vreme je da se oslobodimo bukagija. Srbije na Kosovu nema, kao države, ali treba i mora da je bude kao zaštitnika prava Srba koji žive na Kosovu i Metohiji, kao suseda koji će zadržati pravo na brigu o svojim sunarodnicima, kao čuvara srpske istorijske i kulturne baštine, kao pregovaračkog partnera koji će s pravom zatražiti nadoknade za prošle investicije.
Moguće paradoksalno, ali briselski sporazum Beograda i Prištine nagoveštava da će biti dugovečniji od dogovora centralnih srpskih vlasti i čelnika četiri opštine sa severa Kosova – što potvrđuje predviđanje da je lakše postići sporazum nego obezbediti njegovu primenu na terenu.
Neće na Jarinju biti granice prema centralnoj Srbiji niti državnih obeležja, uverava srpski premijer. Srbi su se povukli s barikada na koje su pozivali pa opozivali mnogi beogradski političari.
Skinuli su šatore i pogasili vatre kako bi pomogli Vladi da nastavi put evropskih integracija i kako kosovski Srbi ne bi bili optuživani da su „glavni kočničari i razlog za sve probleme koji građani Srbije sada imaju”. Nije sigurno da se neće ponovo vratiti.
Srpska vlast ne bi smela da se zavarava da će rešiti problem tako što istovremeno ispunjava kosovske želje Zapada a dadilja nacionalizam i teritorijalni patriotizam. To je osigurava mandat Vlade, ali ne donosi definitivni razlaz s prošlošću.
Ono što je neophodno je istina. Bolna, takva kakva jeste. Nema više laganja. Nema prodavanja lazarevske magle. Nema kletvi Brankovića. Nema više jedne priče u Briselu, druge među političarima na vlasti u Beogradu, treće namenjene srpskoj javnosti.
Boško Jakšić
objavljeno: 09/12/2012
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
