Izvor: Deutsche Welle, 26.Dec.2015, 14:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žene u zbegu: Borba za preživljavanje
Mnoge žene iz Sirije nisu izgubile samo svoju domovinu, već često muževe i druge članove porodice. Bez muškog pratioca, često su izložene nasilju i bezobzirnosti. Svaka četvrta među njima prepuštena je sama sebi.
Nora (22) u naručju drži svog sina i priča kako je izbegla iz Jarmuka, palestinskog izbegličkog kampa južno od Damaska. Jarmuk je u međuvremenu potpuno uništen. Priseća se dana kada je poslednji >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << put videla svog supruga. Oprostio se, kaže, sa sinom i krenuo u svoju radnju. „Bilo je opasno za njega da radi“, kaže Nora u razgovoru za DW. Na putu do posla morao je da prođe tri kontrolna punkta. „Oni su ga odveli, znam ja to“, kaže žena a pod oni podrazumijeva pristalice Asadovog režima.
Norin suprug nestao je 24. juna 2013, mesec dana pre nego što je sirijska vojska počela sa opsadom Jarmuka. Režim je zatvorio hiljade civila i ostavio ih da gladuju. Nora je dve godine kasnije pobegla iz jednog u drugi izbeglički kamp. Danas živi u Libanu u palestinskom izbegličkom kampu na jugu Bejruta i mora sama da se bori za opstanak svoje porodice. Prema podacima UNHCR-a, svaka četvrta žena iz Sirije je, nakon nestanka ili stradanja muža, upućena sama na sebe.
Diskriminacija na radnom mestu
Randa Hadad iz nevladine organizacije Najdeh pokušava da pomogne ovim Palestinkama u kampu u Libanu. Ironija sudbine je i to da ovde, gde žene traže utočište, mnoge od njih bivaju seksualno zlostavljane. Socijalna radnica Hadad kaže da su „žene bez muževa prinuđene da rade, a mnoge od njih po prvi put u životu“. Napominje da mnogi poslodavac – kada sazna da je žena koja za njega radi bez muža – pokušava ili da je seksualno zlostavlja ili je pak ucenjuje.
Nora se sama brine o sinu
Nora je po dolasku u Liban radila u fabrici za proizvodnju jogurta i sira. Ubrzo daje otkaz zbog straha od kolega. „Sve vreme su piljili u mene i nisu propuštali priliku da me pipaju.“ Mnoge u tom slučaju kažu da imaju supruga i to je često njihova jedina zaštita.
Ako bi Nora pak bila napadnuta ona ne bi mogla ni da potraži pomoć kod libanskih vlasti. Jer, veliki broj sirijskih izbeglica u Libanu nema nikakva dokumenta. Zahtevi za dobijanje vize su veoma strogi i ponekad ih je nemoguće ispuniti.
Mnoge žene koje su prinuđene da rade strahuju da će izgubiti svoje dostojanstvo. Rezultat su depresije i strahovi. Neke čak i gladuju jer nemaju dovoljno hrane i za sebe i decu.
I u samoj porodici, zbog nedostatka figure oca, često dolazi do problema, kaže socijalna radnica Randa Hadad. Jer, u mnogim porodicama vlada tradicionalna podela uloga između muškarca i žene. Kada nema oca onda je najstariji sin pod pritiskom i preuzima ulogu oca, a neretko se dešava da sinovi kontrolišu i zlostavljaju ženske članove porodice. „Imali smo slučajeve kada dečaci tuku svoje majke“, kaže Hadad. „Oni misle da na taj način preuzimaju ulogu muškarca u kući.“
Rana udaja – mehanizam preživljavanja
Jedno od rešenja problema pojedine žene vide u ranoj udaji svojih kćeri. Istina je da je rana udaja u nekim krajevima uobičajena, posebno u siromašnim i ratom zahvaćenim područjima, kaže Rula el Masri iz libanske humanitarne organizacije ABAAD. „Rani brakovi su kulturološki mehanizam preživljavanja“, kaže El Masri.
Ali, naravno da postoje i oni koji na sve drugačije gledaju. Um Nada, 43-godišnja Palestinka, takođe je sa svojim kćerkama došla iz Sirije, nakon što je nestao njen najstariji sin. U posljednje dve godine odbila je sedam ponuda za udaju svoje 15-godišnje kćeri. „Ne dam je“, kaže Um Nada, dok svojoj najmlađoj kćeri sipa šoljicu kafe. „Ja se brinem za nas, da preživimo. Sve je dobro dok god smo zajedno.“
Um Nada nije samo neko ko u porodici zarađuje hleb, već je svojim kćerima i emotivna podrška, priča Manar, jedna od palestinskih volonterki u Šatili. „Um Nada je otac, majka, sestra i najbolja prijateljica svojim kćerima. Sve to u jednom. One su njoj sve na svetu.“
No, nisu sve žene tako jake kao Um Nada koja radi kao čistačica u jednoj nevladinoj organizaciji. Pojedine izlaz trže u prostituciji. A uz izrabljivanje i zlostavljanje dolazi još i bol za izgubljenim voljenim čovekom.
Na kraju se još jednom vraćamo Nori. Gleda u svoje prste. Venčani prsten je prodala za 100 dolara da bi mogla da prehrani sina. Skoro da više ne poseduje ništa od onog što je imala pre rata. U ušuškanoj tami svog malog stana često priča svom sinu o njegovom ocu i životu u Jarmuku. „Nedostaju mi trenuci kada bi se igrao s našim detetom“, kaže Nora. „Bez njega se osećam prazno.“
.jpg)
