Izvor: Politika, 15.Sep.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbog džihadista nova savezništva
Efikasne borbe Zapada protiv Islamske države ne može biti bez saradnje sa omraženim regionalnim diktatorima
Nova politička realnost na Bliskom istoku, koju je pre više od tri godine pokrenulo arapsko proleće, doživljava sa ekspanzijom džihadista Islamske države još jedan neočekivani pojavni oblik. Galopirajuće napredovanje organizacije koja sada kontroliše teritoriju veću od Velike Britanije nagnalo je geopolitičke stratege da kao jedini delotvoran recept protiv >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pošasti prepozna lokalne vođe koje su međutim demonizovane na Zapadu.
Ponikla u Iraku, ali ojačala u Siriji, Islamska država je neprimetno bujala u senci globalnog fronta protiv sirijskog predsednika Bašara el Asada. Zapadni saveznici predvođeni Amerikom nedvosmisleno su nakon nedavnog samita NATO-a priznali da nema drugog puta osim totalnog uništenja džihadista i odbacili spekulacije da će u toj misiji tražiti saučesništvo dosad omraženih diktatora.
„Bašar el Asad je takođe deo problema”, kaže britanski premjer Dejvid Kameron.
Da se diplomatija, ali i ratovi, ne vodi isključivo pod svetlima reflektora, već da se jedan možda i važniji proces odvija daleko od očiju javnosti u ovom slučaju je pokazalo otkriće novinara londonskog „Indipendenta”. List navodi da već postoji tajna saradnja između SAD i Asadove vlade, te da su se Amerikanci pobrinuli da sirijska vojska dobije obaveštajne podatke sa preciznim koordinatama gde se nalaze džihadistički lideri. Ulogu posrednika je, navodno, odigrala Nemačka obaveštajna služba (BND).
Zajednički neprijatelj međutim ne znači da je lako pogaziti svu dosadašnju politiku i za saveznika prigrliti režim koji je definisan kao otpadnički. Za razliku od Iraka gde Vašington zna da za borbu na terenu može da se osloni na kurdske snage pešmerga i iračke snage bezbednosti, u Siriji bi za efikasno uništenje Islamske države morao da sklopi pakt sa Asadom. Vazdušni udari na ciljeve džihadista samo bi delimično rešili problem. Ako bi se odlučio za tajni ili javni zaokret u politici prema Damasku Obama bi morao da vodi računa da povlačenjem takvih poteza ne izazove podozrenje regionalnih saveznika.
Turskoj bi možda najviše zasmetala promena američke politike u regionu jer se Ankara među prvima pridružila akcijama protiv režima u Damasku. Kao još pogrešnija procena pokazala se odluka da za sirijsku opoziciju otvori svoju granicu, što je umnogome odredilo razvoj Islamske države. Turci sada tvrde da džihadisti više nisu dobrodošli, ali nema informacija da su granicu ojačali dodatnim trupama.
Zategnuti odnosi Vašingtona i Teherana, koji istina u poslednje vreme pokazuju naznake labavljenja, takođe su sve više određeni novom realnošću koju je nametnula Islamska država. Suština njihovog odnosa prema džihadistima mogla bi da bude činjenica da jedni drugima sigurno neće stajati na putu kada krenu u pohod na zajedničkog neprijatelja.
Islamska država je u regionu osim zadivljujuće sposobnosti brze organizacije i dejstvovanja demonstrirala i kvalitet da bude ubedljiv motiv za prevazilaženje nepremostivih regionalnih netrpeljivosti. Tako su se neočekivano na istoj strani protiv džihadisti našli zakleti regionalni rivali sunitska Saudijska Arabija i šiitski Iran. Zajednički neprijatelj možda bi na duge staze mogao da označi i prevazilaženje netrpeljivosti među njima koja indirektno utiče na ceo region.
Izbacivanje Bliskog istoka iz ravnoteže počelo je sa arapskim prolećem, a ono što se sada događa samo su posledice najvećeg udara na stabilnost regiona u novijoj istoriji. Borba za obaranje diktatora, kako je na početku izgledala serija revolucija, na kraju se izrodila u renesansu islamističkih pokreta. Zemlje u kojima su diktatori srušeni zadesila je sudbina totalne anarhije kao u Libiji ili dobijanja novog diktatora kao u Egiptu.
Najveća ironija jeste da je Zapad pomažući u obaranju diktatora pokrenuo lavinu koja je srušila kakav-takav regionalni sistem, što je dovelo do nastanka terorističke organizacije, svirepija od Al Kaide. Klica nastanka Islamske države začeta je u Iraku, ali ozbiljniju snagu organizacija dobija izbijanjem nemira u Siriji, kada njeni ratnici prelaze granicu i pridružuju se borbi protiv Asada. U tom periodu dolazi i do razlaza sa Al Kaidom, pod čijim okriljem je do tada funkcionisala, nazivajući se Al Kaida u Iraku (AKI).
Serija događaja na Bliskom istoku ponovo je u prvi plan gurnula istinu da nema načina vladavine, uključujući i demokratiju, koji na svim meridijanima funkcioniše podjednako dobro. Ako ponovo dođe do „uterivanja demokratije” u društva koja za nju nisu dovoljno zrela, slučaj Islamske države upozorava da bi posledice mogle biti apokaliptične. O tome je Obama valjda vodio računa kad je davao zeleno svetlo za vazdušne udare na teroriste.
Dragan Vukotić
objavljeno: 15.09.2014.
