Izvor: B92, 20.Sep.2013, 19:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za samostalnu spoljnu politiku
Ivan Mrkić, ministar spoljnih poslova Srbije, dao je u poslednjih nekoliko nedelja našim medijima više zapaženih intervjua, između ostalog i „Politici“. U njima je naveo planove za reorganizaciju Ministarstva spoljnih poslova, izneo glavnu orijentaciju naše spoljne politike i komentarisao (tačnije bi bilo reći da se trudio da što manje kaže) savremene probleme u svetu, posebno krizu u Siriji.
Svojevremeno je ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić proputovao >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << svet tražeći od zemalja, uključujući i one najmanje, najsiromašnije i najslabije, da ne priznaju Kosovo. Sve su to pratili naši mediji i svakom odbijanju se radovali kao velikom uspehu. I jeste bio uspeh, ako i ne baš veliki. I trebalo je tako raditi, između ostalog i zato što to nije bilo milo Amerikancima, Zapadu, koji su vršili veliki pritisak na sve zemlje sveta da priznaju Kosovo.
Ministar Mrkić odbija da zauzme stav protiv američkih i zapadnih pretnji da će bombardovati Siriju i kaže da ćemo se prilagoditi stavovima Evropske unije, budući da želimo da budemo njeni članovi. Ali, zar nismo dužni da uzvratimo drugima i svetu ono što su nam dali, makar to i ne bilo mnogo? I zar nije u našem interesu kao male zemlje da branimo međunarodno pravo i Povelju Ujedinjenih nacija koji nesumnjivo zabranjuju napad na jednu zemlju po samostalnoj, svojevoljnoj odluci velikih sila?
Ministar Mrkić takođe govori o potrebi profesionalizacije diplomatije i nesumnjivo je u pravu. Ali, mada i sm ministar spoljnih poslova treba da bude profesionalac, iskusan u diplomatiji kao praksi i zanatu, on pre svega valja da bude nezavisna i istaknuta politička ličnost. To se postaje jedino višegodišnjim zalaganjem za određenu politiku, objašnjavanjem građanima zašto i kako će biti sprovedena. On mora da bude prepoznatljiv u javnosti i da ima ugled čoveka koji je dosledan u svojim osnovnim opredeljenjima. Ako nema sve ove odlike, neće imati ni autoriteta ni političke „težine” da vodi spoljnu politiku.
Ministar spoljnih poslova treba da bude odmah posle predsednika ili premijera, zavisno da li je politički sistem predsednički ili parlamentarni. Ministarstva spoljnih poslova i odbrane su najvažnija ministarstva. Zato njihovi šefovi treba da budu u izvesnom smislu nadministri, to jest blizu samog vrha političke moći. Privreda, finansije, kultura, nauka, sigurno nisu manje važni, možda su čak i važniji, ali njih ne može biti ako državni brod ne plovi tamo gde treba ili ga potope talasi. Savremeni svet, čak i relativno mirna Evropa, uzburkano je more. I svakog trenutka može da se digne oluja.
Uostalom, osnovni odnosi između država uvek su bili prvenstveno diplomatski, a spoljna politika se oslanja na sposobnost zemlje da se brani, to jest na vojsku. Sve ostalo dolazi posle, jer je bez ove dve osnove jednostavno nemoguće. I upravo zato diplomatski i vojni arhivi ostaju najduže zatvoreni, nedostupni – ono što je u njima bitno je za državu.
Zato se mora unutrašnja organizacija društva prilagoditi spoljnim opasnostima i situacijama, a ne obrnuto. Naravno, ne bi bilo tako da živimo u svetu mira, da jačaju međunarodne ustanove i Ujedinjene nacije, da se duh pravog humanističkog internacionalizma širi kroz čovečanstvo, da se Evropa sve više ujedinjuje, pretvara u federaciju. Ali, nije tako i nema izgleda da će uskoro biti.
Ministar spoljnih poslova bi trebalo da ima isključivo pravo da imenuju ambasadore, a predsednik samo formalno da potvrdi ta naimenovanja. Predsednik ponekad može da ima i svog kandidata, ali to bi trebalo da budu retki izuzeci.
Ministar Mrkić kaže: „Srbija je tokom razvoja krize u Siriji imala svoje prioritete, kojima je bila posvećena, i mi smo se onda po inerciji koja se podrazumeva kod zemalja koje su članovi za pridruživanje EU pridruživali izjavama Evropske unije o Siriji. Te izjave su uglavnom odražavale ono što politički mislimo o tome. Emocionalno možda i ne.”
U politici, a pogotovo spoljnoj, nema mesta inerciji. I zašto emocije ne bi igrale ulogu u politici? Da li je bezdušnost put ka mudroj politici? I zar vođe zapadnih sila koje zagovaraju napad na Siriju stalno ne govore o svom tobožnjem zgražanju nad zločinima nad civilima, užasu koji navodno osećaju kada gledaju žrtve napada bojnim otrovima.
Mi mali znači ne treba da imamo pravo ni na osećanja? I to valja da je rezervisano za velike i moćne?
Glavni problem Evropske unije u stvari nije ekonomska kriza, već to što nema jedinstvenu spoljnu politiku. To je glavni razlog za nedostatak evropskog političkog identiteta. Prema tome, mi se u stvari ne prilagođavamo Evropskoj uniji, već Americi i onim najmoćnijim u Evropi koji je podržavaju ili joj se ne suprotstavljaju.
Kada je 2003. Amerika odlučila da napadne Irak, Evropljani su imali radikalno različite stavove. Recimo, Španija i Poljska su bile za napad, a Francuska protiv. Amerikanci su se ljutili na Francuze, ali se ništa strašno nije dogodilo.
Zašto mi da se sada plašimo da damo svoje mišljenje, da se usprotivimo? I nije li osnovni zadatak diplomate, posle brige za interese svoje zemlje, da se bori za mir u svetu? Pa mir je glavni razlog zbog koga su osnovane Ujedinjene nacije, u kojima je gospodin Mrkić godinama radio.
Politika, 20.09.2013.
Pogledaj vesti o: Sirija
