Šta je Amerika dozvolila Erdoganu

Izvor: Politika, 29.Jul.2015, 15:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šta je Amerika dozvolila Erdoganu

Zbunjujuće ponašanje SAD: zbog saveza s Ankarom Vašington prihvatio bombardovanje položaja Kurda, čije su snage dragocene u borbi s „kalifatom”

Tursko ponašanje je na prvi pogled paradoksalno, ali u njemu ima izvesne logike. U Siriji bombarduje tabore Islamske države, dok u Iraku gađa kampove Kurda, čije jedinice predstavljaju verovatno najefikasniju pešadiju u borbi sa ID na tlu obe države. Sa stanovišta Ankare to je prirodno, jer za nju su podjednaki neprijatelji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i „kalifat” Abua Bakra el Bagdadija i kurdski entiteti u Siriji i Iraku, smešteni uz tursku oblast nastanjenu kurdskim separatistima.

Ono što je zbunjujuće jeste držanje Amerike, koja je pristala da podrškom napadu na Kurde, čijim je akcijama i sama pružala vazdušnu podršku, skupo plati to što su Turci otvorili dve svoje vojne baze za američke avione koji bombarduju ID. Kritičari tog ustupka već se podsmevaju Vašingtonu da je dozvolio Turcima da suštinski pozajme svoju avijaciju borcima ID.

Pristup tim bazama, u Indžirliku i Dijarbakiru, jeste veliko preimućstvo za američke letelice, koje su do ciljeva u Siriji i Iraku do sada morale da stižu sa drugih, kudikamo udaljenijih mesta u Zalivu. Ovako, moći će brže da reaguju i, pošto će zbog kraćih relacija imati više goriva na raspolaganju, da se duže zadržavaju u borbenim zonama, te da efikasnije nalaze i odstreljuju svoje mete. Dobitak je i to što će se u borbu sa ID najzad direktno upustiti i Turska, koja je do sada ne samo oklevala da angažuje svoju armiju u tu svrhu, nego je navodno i okretala glavu dok je preko njene granice ID ilegalno prevodio svoje borce, oružje i naftu, čijim se švercovanjem umnogome izdržava.

Ako je Turska, kao što se masovno veruje, zaista tako postupala, tako je činila zato što je bila spremna da posredno pomogne svakoga ko će se tući s Kurdima i trupama sirijskog predsednika Bašara el Asada. Sada je počela da napada ID, ali joj ona kao zamenik više nije ni neophodna pošto je dobila američku saglasnost da direktno napada i Kurde i da ugrožava Asada. Opet, turska računica je tu čista, samo što američka deluje potpuno pobrkano, jer ne samo da Vašington smatra Kurde saveznicima, nego je i obaranje Asada želeo da odloži dok ne ID ne bude poražen kako se u Siriji ne bi ustoličio još strašniji gospodar.

Istini za volju, iz detalja američko-turskog dogovora koji su procurili do medija vidi se da je Bela kuća pokušala da ograniči namere Ankare kako bi ih uklopila u svoje planove. Tursko vazdušno i artiljerijsko bombardovanje položaja ID na severu Sirije, uz avionske akcije koje tamo još od prošle godine preduzima Amerika, trebalo bi da formira bezbednu zonu dugu oko 110 i široku najmanje 40 kilometara, od reke Eufrat na zapad do Alepa. Taj grad, izgleda, neće biti obuhvaćen zonom zato što je njegov veći deo i dalje uporište Asada, s kojim Amerika, barem trenutno, ne želi da se bori. Istočno od Eufrata je teritorija sirijskih Kurda, od kojih Vašington nije hteo da digne ruke jer su mu isuviše dragoceni u ratu s ID.

Zapravo, Turska nije dobila dozvolu da napada sve Kurde, nego samo kampove Radničke partije Kurdistana (PKK) u Iraku. PKK je pre tri decenije digao pobunu u Turskoj, u kojoj je do 2013. godine, kada je počeo mirovni proces, stradalo oko 40.000 osoba. I Ankara i Vašington tretiraju PKK kao terorističku organizaciju, što je legalni izgovor da se krene na njegove položaje. I sam PKK je otežao svoj položaj nedavnim ubistvima turskih policajaca iz osvete za masakr turskih Kurda u Suruču, koji je počinio ID, ali je i to stavljeno na dušu turskim vlastima zbog njihove popustljivosti prema toj grupi.

Ali, stranku sirijskih Kurda i PKK, mada su formalno nepovezani, u stvarnosti je nemoguće razlučiti. Pitanje je i da li se na iračkom terenu mogu razdvojiti tabori PKK od onih u kojima su ostali Kurdi iz te države, bez kojih bi situacija na iračkom frontu protiv ID bila znatno gora.

Sirijski Kurdi već tvrde da i po njima padaju turske bombe. Ankara je potrčala da to demantuje, premda ne bi bilo iznenađenje ako je to ipak istina. Jer, poslednje što Turska želi jeste, kako je predsednik Redžep Tajip Erdogan otvoreno izjavio, da se uz njenu granicu, u severnoj Siriji, formira kurdski entitet, što se, nakon poslednjih uspeha njihovih trupa, maltene već dogodilo. Formiranje bezbedne zone, makar ona ne zadirala u delove teritorije koji su već pod kurdskom kontrolom, sprečiće ih da se nastave širiti. Od Turske su to Kurdi i mogli da očekuju, ali će Americi svakako zapamtiti što su im tako odmogli.

Kurdsko nezadovoljstvo može biti samo još veće ako Erdogan ostvari jučerašnju pretnju da će ukinuti imunitet poslanicima kako bi oni među njima koji su navodno povezani s PKK mogli biti gonjeni. To bi se moglo pretvoriti u osvetu članovima legalne stranke turskih Kurda, koji su na izborima u junu, uprkos opstrukcijama režima, ušli u parlament i sprečili Erdogana da opet samostalno formira vladu i promeni ustav kako bi sebi pribavio veća ovlašćenja.

Moguće je da Amerika pristaje na otuđivanje Kurda zato što računa na to da uskoro više neće ni morati toliko da se oslanja na njihovu pešadiju, već da će joj za suzbijanje ID biti dovoljna veća efikasnost njenih bombardera zahvaljujući korišćenju turskih vojnih baza, kao i uključivanje turske armije u rat. Ali, sva dosadašnja iskustva borbe protiv terorizma pokazuju da se ona ne dobija vazdušnim prepadima, a ni Amerika ni Turska nemaju nameru da šalju kopnene jedinice u Siriju i Irak.

Nastavak na Politika...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Politika. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Politika. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.