Izvor: Politika, 15.Sep.2013, 14:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sporazum sa preprekama
Na vest da su Rusija i SAD u Ženevi postigli sporazum o sirijskom hemijskom oružju, po kome je Damask dobio rokove – od sedam dana da prijavi količinu, vrste i lokacije svog hemijskog arsenala, a godinu dana za njegovo uništenje – postavlja se pitanje, da li su rokovi realni, je li rusko-američki sporazum ostvariv?
Sedam dana su sasvim dovoljni da vlasti u Damasku prijave količine, vrste i lokacije hemijskog oružja, jer one sve te podatke imaju. Problem će, međutim, predtsavljati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rokovi i koncepcija za potpuno uništenje sirijskog hemijskog oružja.
Uz osnovno pitanje, raspolaže li Sirija tehnologijom za uništavanje bojnih otrova, nameće se niz drugih pitanja. Jer, prvi korak je stavljanje skladišta hemijskog oružja pod međunarodni nadzor, pod kontrolu inspektora UN: kako će oni izvesti taj zadatak u području gde se odvijaju ratne operacije vladinih trupa i snaga opozicije, a gde se istovremeno nalaze i neka skladišta bojnih otrova?
Hoće li u tom poslu inspektori UN imati saradnju sa vladim snagama i snagama opozicije, ili će naići na opstrukciju?
Ko je nadležan da utvrdi koja strana ometa zadatak inspektora UN?
Ko će čuvati timove inspektora UN na terenu? Hoće li dobiti vojnu zaštitu „snaga za implementaciju“, odnosno i čiji bi to vojnici mogli da budu?
Hoće li to u Damasku biti protumačeno kao klasična „inspekcijska klopka“ posle koje sledi direktna vojna intervencija protiv Bašara el Asada i promena odnosa snaga na terenu?
Sve zavisi od Vašingtona i Moskve. Režim u Damasku prepustio je svoju sudbinu Moskvi, a Rusija je, posle diplomatske pobede nad SAD, na sebe preuzela i veliku odgovornost za buduće događaje u Siriji.
U situaciji kada sirijska opozicija odbija američko-ruski sporazum iz Ženeve, svako kašnjenje oko eliminacije sirijskog hemijskog arsenala može u Vašingtonu biti protumačeno i kao razlog za vojne udare po Asadovim snagama bez odluke Saveta bezbednosti UN i bez konsulatcije sa Moskvom.
Ako je želja Vašingtona definitivni odlazak Bašara el Asada sa vlasti Amerikanci će težiti da pronađu i najmanji povod da ga optuže za opstrukciju sporazuma i da ga napadnu. To bi Rusiju dovelo u situaciju da mora Siriji vojno da pomogne i više nego što je prvobitno želela. U protivnom, Rusija bi izgubila na verodostojnosti kao saveznik.
U Vašingtonu sigurno ima onih koji sada jedva čekaju da“naplate“ Asadu i Putinu za američka uzmicanja, kada je Sirija u pitanju. Dakle,ako želi da preživi do proleća, do isteka roka za konačno uništavanje hemijskog oružja, sirijski predsednik mora da u što kraćem roku vojno pobedi opoziciju, ili toliko oslabi da ona pristane na mirovne pregovore.
Za kompletno uništenje bojnih otrova u Siriji biće potrebne specijane instalacije i tehnologija. Sirija to nema, i ako joj u tome ne pomognu Rusi, eventualno i Nemci, teško će se taj posao završti za godinu dana.
Ruska tehnologija za uništenje bojnih otrova sa kraja osamdesetih godina predstavlja pravu avanturu. Razgovarao sam o tom problemu sa tadašnjim komandantom sovjetskih snaga za hemijsko ratovanje generalom Petrovim, u Moskvi.
Sovjeti tada nisu poklanjali posebnu pažnju ekološkim posledicama. Dok su Amerikanci uništavali svoje bojne otrove u inostranstvu, na ostrvu Džonston, u Tihom okeanu, Sovjeti su bojne otrove vraćali iz skladišta u mesta proizvodnje, u gradove Volgograd, Ćeržinsk, Čapajevsk i Novočeboksarks u kome je tamošnji hemijski kombinat bio najveće postrojenje za proizvodnju bojnih otrova u Sovjetskom Savezu.
Stare zalihe su uništavane spaljivanjem. Kako se to odrazilo na zdravlje ljudi u tim gradovima, ostala je državna tajna.
Sirija će sigurno zatražiti stranu tehnčku i finansijsku pomoć pri ovom poduhvatu. Taj posao će koštati najmanje 200 do 300 miliona evra. Ni jedna vlada na Mediteranu neće dozvoliti da se sirijske bombe i rakete sa bojnim otrovima jednostavno bace u Sredozemno more.
Ostaje da se celokupni arsenal hemijskog oružja spaljuje u slabo naseljenim područjima Sirije, gde bi se prethodno izgradile neophodna postrojenja za uništavanje.
Druga mogućnost bi bila da se sve rakete i bombe ukrcaju na brodove i odvezu iz Sirije na neko mesto, gde već postoje postrojenja za njihovo uništavanje, što ne bi bilo ni lako izvodljivo, ni jeftino. Realizacija sporazuma u Ženevi imaće, dakle, dosta prepreka na terenu.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 15/09/2013
