Izvor: Southeast European Times, 24.Jun.2011, 00:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Situacija u Siriji opterećuje tursko-iranske odnose

Različite ideologije i dugoročni ciljevi mogli bi da podriju tursko-iransko zbližavanje.

23/06/2011

Eron Stajn za Southeast European Times iz Istanbula – 23.6.2011.

Kao veći deo ostatka sveta, Turska i Iran su nespremni dočekali Arapsko proleće. Sada, dok se dve nacije trude da formulišu svoju reakciju, njihove međusobne bilateralne veze mogle bi da budu oslabljene zbog različitih dugoročnih strategija.

I Turska i Iran su regionalne >> Pročitaj celu vest na sajtu Southeast European Times << sile koje pokušavaju da povećaju svoj uticaj na Bliskom istoku. Veze su uglavnom prijateljske, a dvema zemljama je u obostranom interesu da održavaju bliske odnose. Obema je u interesu održanje stabilnosti u Siriji, ali su suprotstavljene oko smera Sirije u trenutku dok se njen narod zalaže za demokratiju i reforme.

Dok Turska podstiče Siriju da sprovodi reforme i osudila je slamanje demonstranata, Iran je pokušavao da podrži Asadov režim i, kako se izveštava, pružio je pomoć snagama bezbednosti.

Ankara i Teheran takođe imaju različite dugoročne ragionalne ciljeve, koji bi na kraju mogli da predstavljaju opasnost po održivost odnosa.

„Problem je što obe teže liderstvu na Bliskom istoku“, zbog čega će verovatno njihovi „ciljevi doći u sukob jedni sa drugima“, rekao je za SETimes Eliot Hentov, ekspert za tursko-iranske odnose, dodajući da se dve sile „delimično nadmeću za isto tržište na Bliskom istoku“.

Na duge staze, Ankara želi da vidi politički stabilan i ekonomski integrisan Bliski istok i da Turska bude jedno od njenih središta. Sa druge strane, primarni cilj Irana je da proširi svoj uticaj kako bi smanjio međunarodnu izolaciju.

Iran je usvojio strategiju „zavadi pa vladaj“, prema kojoj se konflikt koristi za postizanje ciljeva. Taj pristup je suprotan naporima Turske da izgladi regionalne konflikte, kaže Hentov.

Uvreženost Islamske Republike u libanskoj i iračkoj politici pokazuje njenu sposobnost da iskoristi prednosti lomova i unutrašnjih političkih borbi, dok cilj Turske da postupa kao posrednik koji uživa poverenje, u naizgled nerešivim konfliktima -- poput Libana, Palestine i Iraka -- otkriva da se Iran i Turska nadmeću za različite stvari.

U prošlosti je „Iran bio privlačan zbog svoje sposobnosti da se postavi kao brend otpora Zapadu, pa samim tim i autokratskim arapskim vladarima saveznicima Zapada“, kaže Hentov.

Međutim, Arapsko proleće je umanjilo tu privlačnost uvođenjem debate koju su inicirali Arapi i „koja se vrti oko slobode i demokratije“, nečega što Turska želi da promoviše.

Pored toga, sirijska pobuna dolazi nakon brutalnog gušenja demonstracija u Iranu posle predsedničkih izbora 2009. godine i neuspeha njegovog ekonomskog modela. Ta dva faktora su umanjila privlačnost Islamske Republike.

Suprotno tome, meteorski uspon AKP i ekonomski uspeh Turske podstakli su arapsko javno mnjenje, što se vidi po popularnosti premijera Redžepa Tajipa Erdogana širom Bliskog istoka.

Sa polazne tačke, Turska je spremnija da se nosi sa Arapskim prolećem zato što je ono zašta se ona zalaže više u skladu sa arapskim narodom. Međutim, i dalje se suočava sa problemom kredibiliteta, zato što se njena spoljnopolitička strategija oslanjala na partnerstvo sa arapskim autokratama, čiji su postupci suprotni principima spoljnopolitičkih ciljeva Ankare.

Pre Arapskog proleća turska politika je delovala prilično vešto, jer su „kraljevi i diktatori bili neverovanto dovitljivi i pametni u pogledu ostanka na vlasti“, kaže za SETimes Vilijam Hejl, professor emeritus sa SOAS.

Međutim, sada kada je takvo održavanje na vlasti oslabilo, čini se da se Turska suočila sa kontradiktornošću svojih spoljnopolitičkih ideala i svojih postupaka.

„Oni [Ankara] su vodili dvostruku realpolitiku, postižući dogovore sa sirijskim režimom i istovremeno se obavijajući retorikom univerzalne pravde. Tu dolazi do razdvajanja“, kaže Hentov, dodajući da će Turska na kraju biti primorana da se odluči između ta dva suprotstavljena interesa.

Svaki izbor sigurno će izazvati gnev Iranaca. „Od sada interesi Teherana nisu tako isprepleteni sa sirijskim, sve negativno što Turska učini uznemiriće Irance“, rekao je Hentov.

Asadov režim u Siriji pruža Iranu kritičnu vezu sa arapskim svetom. Njegovi opunomoćenici i uticaj u Libanu omogućavaju Teheranu da ostane relevantan igrač u arapsko-izraelskom sukobu. Ako se ta veza prekine, Iran rizikuje da izgubi izvore sopstvene legitimnosti.

Vreme ne ide na ruku Turskoj, upozorava Hentov, dodajući da bi dug konflikt u Siriji otkrio podele u tursko-iranskom partnerstvu, što bi „na kraju bilo negativno“.

Ako se odnosi pogoršaju, Turska rizikuje da izgubi dragocenog partnera u svojoj borbi protiv PKK.

Prema Hejlu, „Turska treba da sarađuje sa Iranom zbog kurdskog pitanja“.

„Niko ne zna kako će se situacija okončati“, rekao je Hejl. Ali, događaji koji se odvijaju u Siriji nagoveštavaju da se Ankara suočava sa nizom alternativa, od „vrlo loše do najmanje loše“, u smislu svojih regionalnih izgleda, dodao je on.

Nastavak na Southeast European Times...