Izvor: Politika, 08.Avg.2012, 13:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sirija na pragu verskog rata

Za razliku od Damaska, borbe u Alepu i dalje se vode promenljivim intenzitetom, pri čemu su pobunjenici minirali put od grada do aerodroma

Od našeg specijalnog izveštača

Damask – Noć između ponedeljka i utorka je u Damasku protekla mirno, a oko ponoći i u četiri ujutro odjeknulo je nekoliko artiljerijskih plotuna. Vojska je gađala neke pozicije pobunjenika desetak kilometara od grada. Ništa posebno. Tokom dana na ulicama uobičajena saobraćajna gužva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u kojoj niko ne poštuje saobraćajne znake, prolazi se i kroz crveno svetlo.

Ali ako razgovarate mobilnim u automobilu odmah će vas zaustaviti agenti tajne službe, kojih ima na ulicama, zbog mogućnosti da se tempirna bomba aktivira mobilnim telefonom.

Bezbednosnih apsurda ima ovde na svakom koraku, ne smete snimati po gradu čak ni kao turista, ne postoji novinarski pres-centar jer stranih novinara u Damasku je vrlo malo. A u zgradu državne televizije nesmetano je uneta bomba?

Ovde nema nekih zvaničnih komentara oko bekstva bivšeg premijera Rijada Hidžaba u Jordan. Nezvanično se može čuti da su bivšem sirijskom ambasadoru u Iraku vlasti Saudijske Arabije još ranije davale deset miliona dolara da i on prebegne u Katar. Što je ambasador i uradio.

Mnogo ranije nego premijer, pa se sada ovde spekuliše je li cena za prebeg u međuvremenu pala ili porasla. Biće da je pala, jer i događaji čine svoje. Ipak, bivši premijer je „zvezda pobegulja”, tako da se o sumi može samo nagađati. Jer, ovo je arapski svet. Sigurno nije otišao zato što je posle 17 meseci građanskog rata odjednom „progledao”.

Za razliku od Damaska, borbe u Alepu i dalje se vode promenljivim intenzitetom. Pobunjenici su minirali glavni put od grada do aerodroma na vrlo vidljiv način tako da svakog ko pokuša doći do aerodroma, ili obratno, obeshrabre već u pokušaju. Za 11 otetih libanskih šiita, koje su pobunjenici kidnapovali pre dva meseca, upravo u Alepu sada se može reći da više nisu živi.

U gradu Homsu nekada je živelo 60.000 hrišćana, sada ih je tamo, po rečima mitropolita Đorđa, oko 3.000. Pobunjenici su izbacili hrišćansku zajednicu iz Homsa. U Latakiji i u Tartusu, gde su većinski alaviti, ljudi mirno idu na plaže.

Žena ispred srušene kuće u Alepu (foto Rojters / Goran Tomašević)

Siriji preti ili je već na delu opšti verski rat. Saudijska Arabija želi vlast sunita u Siriji, a sirijski alaviti stali su u celoj toj bliskoistočnoj rašomonijadi na stranu Irana.

Obišao sam vojnu bolnicu u Damasku, koja je na kraju grada. Ceo kompleks zgrada opasan je visokim zidom, na ulazu vreće sa peskom, vojnici sa „kalašnjikovima”. Ovde sam dobio pratioca iz sirijske tajne službe, koji inače studira japanski jezik. Bolnica zapošljava oko 3.000 lekara i ostalog medicinskog osoblja, na čelu joj je general-major koji nije hteo ni da mi kaže ime, ni da se slika. Bio je u uniformi sa svim odlikovanjima, na zidu njegove kancelarije ogromna slika predsednika Bašara al Asada u uniformi.

„Možete da slikate sliku predsednika”, velikodušno mi je ponudio.

Kako da ga odbijem, slikao sam sliku predsednika u čijem kabinetu moj zahtev za intervju sa pitanjima stoji već sedam dana. Izvor iz kabineta javio mi je da su „pitanja vrlo oštra i da će oni još videti oko toga”.

Na trećem spratu bolnice leži potpukovnik Abdul Rahman, ranjen je u butnu kost metkom kalibra 5,56 mm. Sirijska armija nema taj kalibar. To je potpukovniku druga rana u poslednja tri meseca, prethodno ga je geler mine očešao o rame u okolini Alepa. Oko potpukovnika je desetak članova uže i šire porodice. Nude me čokoladnim bombonama i kafom. Kafa je na dnu malog fildžana, zapravo esencija jake arapske kafe od koje padate u nesvest.

Potpukovnik mi priča kako se on bori za slobodu Sirije i da ovo nije građanski rat, jer u Alepu su pobunjenici plaćenici. U susednoj sobi leži mladić, običan vojnik ranjen u trbuh. Gomila krvavih tamnosmeđih zavoja na krevetu oko njegovih nogu. Bolničarka trči da ih skloni, mladić tupo gleda u plafon. Ne znam šta da kažem, glupo mi je da ga bilo šta pitam.

Vraćam se u kabinet načelnika vojne bolnice da se pozdravim. Tamo su još dva generala.

Obojica su završili višu artiljerijsku akademiju u Lenjingradu, još u SSSR-u. Neće da kažu imena, ali hoće da kažu da će armija pobediti pobunjenike u Alepu u sledećih sedam do deset dana. Videćemo.

Smiraj vrelog dana u Damasku, ukoso od moje terase ispod je terasa jedne arapske porodice. Večera, zveket tanjira i čaša, veseli kikot žena, razgovor muškaraca i bučna deca. Nema zabrinutosti, barem ne po onom što ja iz prikrajka gledam.

Miroslav Lazanski

objavljeno: 08.08.2012.

Nastavak na Politika...