Izvor: Danas, 23.Mar.2015, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sirija je bila najveći gubitnik
Što se tiče unutrašnjeg plana, partija Baas je za vreme Asada svedena na svoju odgovarajuću meru.
Šef države je zapravo hteo da učvrsti svoju poziciju, jačajući pre svega vlast i snagu Alavita, versko-plemenske grupe kojoj je sâm pripadao. Nije slučajno što je drugi čovek režima postao njegov brat Rifat (koji je kasnije pao u nemilost i bio proteran); na isti način (iako su tada druge stvari bile važne) objašnjava se kako ga je posle njegove smrti 2000. na predsedničkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << položaju nasledio sin Bašar. Ipak, partija i dalje ostaje u središtu Asadove pažnje. Zajedno sa bezbednosnim aparatom ona je predstavljala osnovu na kojoj treba izgraditi liderstvo. Na svojim počecima, baasistički režim koji je razvio Asad bio je hibridni proizvod: od Džadida nasleđuje je nasledio etatizam sovjetskog tipa i zadatak da promoviše manje povlašćene staleže. Ipak, u želji da se potisne u zaborav nepopularnost ekstremista, on odustaje od klasne borbe da bi, pridobijajući nenaklonjene dobrostojeće društvene slojeve pomoću ekonomske i političke liberalizacije, dobio veću podršku u društvu. Njegov osnovni cilj bio je da izgradi čvrstu osnovu vlasti.
Plan se ostvarivao uglavnom sedamdesetih godina, dok je ekonomska situacija bila povoljna. Naime, polovinom šezdesetih i polovinom sedamdesetih Sirija je ušla u period ekonomskog napretka, proizvodnog zamaha i društvenog rasta (na primer, na polju opismenjavanja društva i emancipacije žena). Međutim, uporedo s pojavljivanjem znakova opadanja bogatstva gubila se i podrška naroda i Asadova vlada se pretvorila u autoritarnu vlast kojoj je jedini cilj bio da poveća predsednikovu harizmu. Damask i drugi gradovi bili su preplavljeni ogromnim slikama oca i čuvara nacije, a kult ličnosti postao je neodvojiv element propagande. Asad se usmerio na kontrolu ili uništenje unutrašnje opozicije, a posebno se brutalno odnosio prema Muslimanskoj braći. Islamizam je u Siriji brzo naišao na odziv, a sirijska Braća, kao Mustafa al-Sibai, dala su još u vreme Nasera veliki doprinos islamskoj doktrini, naglašavajući, na primer, socijalističke vrednosti islama. Sada su Braća predstavljala najorganizovaniju - i ne samo islamsku - opoziciju režimu. Kada su islamisti postali previše opasni i nepokolebljivi u svojoj odluci da obore vladu, Asad ih je nemilosrdno eliminisao. Upravo je vojska bila ta koja je intervenisala 1982, a u gradu Hama napravila je pravi masakr. Poginulo je bar 10.000 ljudi (govori se čak i o 20.000), ali od tog trenutka islamske organizacije više nisu predstavljale opasnost za predsednika.
Kada govorimo o spoljnoj politici, Sirija je bila najveći gubitnik Jom Kipurskog rata i politike Henrija Kisindžera. S jedne strane, učešćem u sukobu 1973. godine Asad ništa nije postigao za Siriju, dok je Egipat sebi obezbedio bar put ka miru; s druge strane, Asad je, doduše ne baš oduševljeno, postao glavni zaštitnik Palestinaca. Ipak, pokazalo se da američka politika - bar tih godina - za njih nije predviđala pozitivna rešenja. Asad se tako našao u situaciji da, suprotno svom uverenju i svojoj političkoj volji, mora da usvoji kurs ekstremizma. Neke od odluka koje je doneo bile su loše, a među njih se ubraja i uplitanje u libanski građanski rat 1976, što je i u zemlji naišlo na veliko neodobravanje. U izvesnom smislu takva odluka je donekle bila logična, posebno ako se posmatra kroz okvire manje-više ozvaničenog sukoba sa Izraelom: Liban je predstavljao teritoriju od nespornog strateškog interesa za Siriju i ona nikada, ni u vreme vlade Bašara al-Asada, nije htela da ostane po strani od razvoja događaja u toj zemlji. Međutim, bez obzira na ovo, sirijski "poduhvat" je doživljen kao neprimereno uplitanje u unutrašnja pitanja jedne suverene zemlje.
Osamdesetih godina Asad odlučuje da napravi promene u svojoj politici savezništava i okreće se homeinijevskom Iranu. Sirijsko-iranski savez predstavljao je dugačku šiitsku ili filošiitsku osovinu koja se prostirala od južnog Libana, gde je Hezbolah bio iranski poslušnik a pod sirijskom zaštitom, dalje preko Damaska, do Teherana. Zahvaljujući tome Asad nije ostao izolovan u regionu - uzimajući u obzir napetost u odnosima sa Irakom (tradicionalnim protivnikom sirijskih baasista) i Jordanom, a pre svega sa Egiptom; ali, postojala je i druga strana medalje - Sirija se prepoznaje kao zemlja koja u izvesnom smislu podržava radikalni islamizam, a Asad dolazi na glas zaštitnika "terorizma". Naravno, u svemu ovome malo je istine; mnogo je tačnije da je Sirija imala vrlo jake strateške interese. Na drugoj strani, dokle god je postojao Sovjetski Savez, Asadova Sirija je bila jedan od najpouzdanijih saveznika Moskve na Srednjem istoku, a to je neizbežno izazivalo zabrinutost i neprijateljstvo Sjedinjenih Država.
Nastavlja se
.jpg)
