Izvor: Danas, 05.Dec.2014, 02:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šansa (Sirija)
U kampu u Banji Koviljači sam oko mesec dana. Putujem sa mužem i četvoro dece. Ovo je drugi brak i za mene za njega i ja sam sa sobom u taj brak dovela ćerku i sina, a on dva sina. Upoznali smo se u Turskoj i rešili da dalje nastavimo zajedno.
Nisam planirala da se udajem, čak sam posle prvog braka bila rešena da se više neću udavati, ali za ženu u arapskom svetu nije dobro da bude sama i razvedena ni kod kuće, a pogotovo na putu. Prvi put kad sam se udala imala sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << 25 godina, što je u Siriji pravo vreme, ali iz ove perspektive sam još uvek bila dete i nisam imala pojma o životu. Sve moje drugarice su već uveliko bile udate, mnoge od njih su imale i decu, dok sam ja završavala fakultet i to elektrotehnički što baš i nije bilo tipično žensko zanimanje. Odmah po završetku fakulteta počela sam da predajem informatiku u jednoj srednjoj školi u Damasku. Tu sam i upoznala prvog muža. Ubrzo potom smo se verili i venčali. Moji roditelji ga nisu prihvatali, ali ja sam se nadala da će vremenom biti bolje. Sada znam da su bili u pravu. Nekada nije ni loše poslušati savet roditelja. Tu lekciju sam naučila na teži način. U početku je sve bilo kako treba. Prvo je na svet došla ćerka, a tri godine posle nje i sin. Međutim, postajao je sve nervozniji. Često je vikao, pogotovo na ćerku. Zbog najobičnijih gluposti. Vika je vodila ka tuči. Tukao je moju decu, tukao je mene. Roditeljima se nisam žalila, ali nisu mogli da ne primete moje modrice koje sam uporno pokušavala da sakrijem. Bilo me je sramota da takva idem na predavanja, plašila sam se da ne izgubim posao. Poslednja dva meseca braka su bila najteža. Modrice više nisu bile samo po licu, već i svuda po telu. Ćerka je od straha počela da piški u krevet tokom noći. Bilo je previše. Morala sam da zaštitim svoju decu. Otišla sam kod oca i zamolila ga da me odvede u policiju da ga prijavim. Savetovao me da zbog dece i porodice to ne bi bila najpametnija odluka. Osećala sam se bespomoćno. Mrzela sam društvo koje podržava nasilnike i u kojem muž može da tuče ženu, a da ne odgovara za to. Kada je video da se stvari izmiču kontroli otac me je pozvao da se vratim kod njega. Muž je otišao sa nekom Iračankom. Nije ga bilo briga za nas. Posle sam čula glasine da je poginuo, ali su to bile samo glasine. Plašila sam se njegovog mogućeg povratka u naše živote. Situacija u Damasku je postajala sve teža. Moji učenici su ginuli. Ni sama više nisam smela da izađem iz kuće, a kamoli da pustim decu. Svojima nisam smela da kažem da bežimo pa sam rekla da idem da radim u Turskoj. Da sam im rekla svoje prave namere ne bi mi dozvolili da povedem decu. Na rastanku smo svi plakali i to je bila jedna od retkih situacija kada sam imala priliku da vidim suze mog oca, možda i poslednja prilika.
Mnogi su me kritikovali tokom puta, ali su mi mnogi i pomagali. Deca su mi koliko god izgledala kao teret bila i zaštita, jer su žene koje putuju same mnogo podložnije iskorištavanju od strane krijumčara.
Za razliku od prvog muža, čovek koga sam ovaj put izabrala ima potpuno drugačiji, moglo bi se reći i evropski način mišljenja, iako je poreklom Arapin. Bilo ga je lako zavoleti. Prihvatio je moju decu i zbog toga ga još više volim. Ipak, deca su mi na prvom mestu, kao i njemu njegova.
Put sa decom nije lak, puno se pešači i spava pod otvorenim nebom. S vremena na vreme krenem da gubim nadu, ali onda pogledam svog sina koji mi spava u krilu. Ta slika me vraća u život i daje mi snagu da izguram i zanemarim sve prepreke koje bi mogle da mi se nađu na putu.
Pogledaj vesti o: Sirija
