Izvor: Večernje novosti, 12.Okt.2014, 10:55   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Remek-dela pod senkom tiranije

Remek-dela svetske kinematografije već decenijama dolaze iz zemalja od kojih se to najmanje očekuje - sa ratnih područja, iz država s oštrom cenzurom, političkim represijama i, po zapadnjačkim merilima, nedemokratskim režimima. Koliko je izjednačavanje političke ideologije i estetike pogrešno, dokazuju najveći svetski festivali, poput Kana, Venecije, Berlina, na kojima zapažena priznanja i pohvale dobijaju autori iz Irana, Pakistana, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Sirije, Palestine... - Postoji velika nesrazmera između autoritarnih režima i njihovih umetnosti. Fascinantne filmske estetike potiču iz potpuno nemogućih, nedemokratskih uslova rada, produkcijskih i političkih problema - ocenjuje Miroljub Stojanović, urednik izdavačkog sektora Filmskog centra Srbije i veliki znalac ove umetnosti. Po njegovim rečima, jedan od najboljih primera je iranska kinematografija koje je svojevremeno proizvodila od 60 do 90 filmova godišnje, a veliki broj nije bio "po ukusu zvaničnika". - Paradoks je da je iranski film svoj estetički vrhunac dostigao pod Homeinijem i Ahmedinedžadom. Represivni režimi u velikom broju slučajeva, daju zanimljivu i dobru umetnost. Kada kažete da su remek-dela španske kinematografije nastala pod Frankom, površni čitaoci izjednačiće vaše estetske ocene sa zagovaranjem političke tiranije. Jeste paradoks, ali vrhunskoj umetnosti pogoduju baš takva, "smutna vremena". Boris Trbić, pisac fascinantne knjige "Bilo jednom na Bliskom istoku", zabeležio je da je Iran najdemonizovanija zemlja modernog sveta, a da daje najhumanističkiju filmsku umetnost - kaže Stojanović. HRIST - METAFORA ZA TLAČENjE ARAPA? Zemlje arapskog sveta u svoje bioskope uvoze i strane filmove, ali oni neretko prolaze surovu cenzuru i drastično se seku. Ali, mnogo više iznenađuje lista inostranih bioskopskih hitova. - Svojevremno je apsolutni boks-ofis hit u arapskom svetu bio Gibsonovo "Stradanje Isusa". Ne samo da je tema "sporna", već je ovaj glumac i reditelj decenijama unazad na lošem glasu zbog svojih antisemitskih izjava. Znajući to, jedan veliki deo arapske prosvećenije, elitističke publike u Isusovim dželatima video je metaforu za tlačenje arapskog sveta! Objašnjenje za ovaj fenomen može se pronaći u dovitljivosti autora koji se na razne načine trude da prevare cenzuru. Njihovi filmovi postaju suptilniji, imaju mnogo više ideja, autori se trude da "doskoče režimu", a sadržaji i teme njihovih filmova moraju da budu pažljivo kamuflirani. Represivna društva rađaju vrhunsku umetnost, jer je to njihov beg u slobodu. - Najbolju definiciju možda je dao pisac Grejem Grin, koju u filmu "Treći čovek" izgovara Orson Vels: "Pod Bordžijama, u krvi, rođena je renesansa, za 300 godina mira Švajcarska je dala bedni sat 'kukavicu'". I u evropskoj kinematografiji ima primera koji pokazuju da ekonomski, politički i ideološki progres jedne zemlje ne idu "u paru" sa vrhunskom umetnošću. - Delim mišljenje Lordana Zafranovića koji kaže da su posle rušenja Berlinskog zida istočnoevropske kinematografije na rubu perifernosti. Primer je i poljski film, koji je u doba najveće političke represije dao remek-dela, dok danas kao snažna ekonomska zemlja oni gotovo da nemaju ime koje je makar prosečnog evropskog nivoa. Naš sagovornik primećuje da su bliskoistočne kinematografije preuzele "trend sa Zapada": prave filmove koji su više namenjeni inostranoj nego domaćoj publici. Zato se neretko dešava da ostvarenja koja su hvaljena i gledana u inostranstvu u zemljama nastanka prolaze gotovo nezapaženo. - Relativno duže vreme sam proveo u Iranu i znam da većina običnih gledalaca ne zna ko je Abas Kjarostami. Njegova dela nisu zabranjena, već on odavno pravi filmove po evropskom modelu koji se ne podudara sa lokalnim, nacionalnim - objašnjava Stojanović. Izraelski film je poseban fenomen, jer ima mehanizam finansiranja i favorizovanja tema koje su, pre svega, važne za domaću publiku. Stojanović smatra da bi i srpski autori trebalo da se ugledaju na izraelske.ŽENE AUTORI Mišljenje Evrope o položaju žene u arapskom svetu i njenoj navodnoj kreativnoj potlačenosti je pogrešno i preuveličano, smatra Stojanović: - Iz sredina o kojima pričamo neretko dolaze genijalni, hrabri filmovi ženskih autora. Jedna od najavangardnijih rediteljki po mišljenju evropske kritike i dela publike je Iranka Rakšan Bani Etemad, čiji su filmovi mahom zabranjivani u njenoj rodnoj zemlji. Ugledni kritičari govore o njoj kao o "andergraund" reditelju, a za nas je jedini reper to što Bani Etemad, kao iranska državljanka, svuda gde se pojavi nosi čador. - Sve više pravimo filmove koji treba da budu dopadljivi inostranstvu. Autori sanjaju Berlin, Kan, Sandens, a bioskopi nam zvrje prazni. A publika je, kako je govorio nemački reditelj Daglas Sirk, svuda ista, ona plače, smeje se i ljuti. Postoje oblici filmskog izraza koji su univerzalni, a to je izraelski film razumeo. Dok se danas sa iznenađenjem govori o velikim autorima iz "neočekivanih krajeva", zaboravlja se da je reč o kinematografijama koje imaju dugu tradiciju. - Veliki kreativci bliskoistočnog sveta su davno prevazišli nacionalne okvire, samo mi kaskamo u njihovom pozicioniranju. Oni su danas međunarodne ikone, prestižni reditelji čije estetike snažno utiču na zapadnjački film. Ipak, većina ovih autora sada snima izvan svojih rodnih država, sa inostranim producentima, evropskim glumcima i velikim budžetima. Filmove Iranca Ašgara Farhadija produciraju Francuzi, Kjarostami je poslednji film snimao u Japanu, sa tamošnjim glumcima, Palestinac Elija Sulejman je odavno miljenik Kana i on je prva stanica za prikazivanje njegovih filmova. Bitan činilac u afirmaciji ovih kultura je, po oceni Stojanovića, pomodnost. U Evropi je sada "trendi" voleti Irance, Pakistance, Kenijce, što se objašnjava potrebom za ekskluzivitetom. Kada se "miljenici" jednom ustoliče, ostaju na svojim mestima, što ne ostavlja mnogo prostora za neke nove, mlade autore. - Raspon palestinskog filma je, na primer, začuđujući. Kreće se od uglađenog, visokobudžetnog i zapadu namenjenog izraza Elije Sulejmana do gotovo nepoznatih autora, poput Rašida Mašaravija. Njegovi su filmovi sa "prve borbene linije", pravljeni pod senkom tenkova, u njima vidite autentične momente. To je, šti bi rekao Luis Bunjuel, "krvava poezija" - kaže Stojanović. Ma koliko različite između sebe, sirijskoj, palestinskoj, iranskoj ili egipatskoj kinematografiji zajednička je šarolikost tema i bogatstvo izraza. Svako može da nađe nešto na tom bogatom filmskom meniju zato više ne treba da nas čudi pojavljivanje "bisera" sa Dalekog istoka.

Nastavak na Večernje novosti...