Izvor: B92, 09.Okt.2013, 11:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rata neće biti zbog nafte nego vode
Nasuprot uvaženom mišljenju, najvažniji prirodni resurs Bliskog Istoka i Severne Afrike nije nafta, koja donosi milijarde dolara svake godine, nego - voda.
Narodi Bliskog Istoka i Severne Afrike mogli bi se za nekoliko decenija suočiti sa daleko većim problemima nego što su rat u Siriji, nerešeno palestinsko pitanje, nemiri u Egiptu i druga potencijalna žarišta ratnih sukoba.
"Zbog rastuće populacije neki narodi bi uskoro mogli da se suoče sa potencijalno katastrofalnom >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << nestašicom vode", kaže Rasel Stiklor, analitičar u odeljenju za zaštitu životne sredine pri "Stimson Centru".
Nažalost, kaže Stiklor, pored toliko gorućih problema, potencijalna nestašica vode ne privlači ozbiljnu pažnju političara, medija i javnosti.
Bliski Istok i Severna Afrika (MENA) su vodom najsiromašnija područja u svetu. Pustinjska klima i nedostatak padavina čine stanovništvo u potpunosti zavisnim od podzemnih i površinskih voda Nila, Jordana, reka Tigar i Eufrat.
Istorijski, ovi vodotokovi su bili dovoljni da zadovolje potrebe nevelike pupulacije. Međutim, od 1950. godine, ovaj region beleži populacijski "bum", te je broj stanovnika narastao na oko 300 miliona - skoro koliko i vodom bogate Sjedinjene Države.
Sirija je 1950, imala 3,5 miliona stanovnika. Danas ih ima oko 22 miliona, a predviđanja su da će do 2050. broj stanovnika narasti do 36 miliona.
Broj stanovnika Egipta je od 1950. do danas porastao sa 20 miliona na skoro 85 miliona. Prognozira se da bi do polovine ovog veka broj stanovnika moga preći 125 miliona.
Jemen ima najmanje vode po glavi stanovnika, populacija je porasla sa 4,5 miliona pre šezdeset godina, na 25 miliona, sa izgledima da do 2050, dostigne 52 miliona stanovnika.
Niko se još nije ozbiljno zapitao "šta će ovaj narod piti", kaže Stiklor, obzirom da zemalje u regionu već potroše veliki deo, ako i ne sav godišnji obnovljivi kapacitet vode.
Klimatske promene takođe intenzivnije uzrokuju produžene suše u regionu, čime je ugrožena prehrana stanovništva. Pored toga, pristup postojećim vodama u ovim regionima je posebno komplikovan, jer reke protiču kroz više zemalja. Tako 85 odsto vode Nila protiče preko etiopske visoravni. Sličan procenat vode Eufrata protiče planinama Turske pre nego što se slije u Irak i Siriju. Zato je stanovništvo Egipta, Iraka i Sirije veoma podložno odlukama vodoprivrednih službi svojih komšija uzvodno.
U narednim godinama, rast stanovništva, u kombinaciji sa klimatskim promenama, pojačaće težnje za vodnim resursima širom Bliskog Istoka i Severne Afrike, što može izazvati eskalaciju sukoba unutar države, ali i među državama koje su trenutno u prijateljskim odnosima.
Razmirice koje nastaju zbog međudržavne raspodele vode toliko su velike da je već Butros Butros-Gali (Generalni sekretar UN od 1992.-1996.), krajem 1980-tih upozoravao da će voda, a ne politika, biti razlog ratova na Bliskom Istoku.
Ipak, obzirom na razvoj tehnologije, i ako bi se podsticla svest o važnosti ovog prirodnog resursa, iako alarmantna, situacija sa vodom ne bi trebala postati beznadežna, smatra Rasel Stiklor.
"Voda ne obraća pažnju na političke, verske i ideološke razlike koje tako bolno dele ljude Severne Afrike i Bliskog Istoka", kaže Stiklor i poručuje liderima ovih zemalja da je krajnje vreme da, zajedno sa svojim komšijama, ozbiljno porade ne problemu nestašice vode kako bi se izbegla katastrofa u regionu.
