Izvor: Politika, 18.Avg.2011, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ramazanski pokloni
Sirijski predsednik Bašar al Asad konačno je pristao da prekine krvavi obračun sa sopstvenim narodom
Prvo tolerisan, a potom izložen sve snažnijem spoljnom pritisku zbog nezapamćenog nasilja, sirijski predsednik Bašar al Asad konačno je pristao da prekine krvavi obračun sa sopstvenim narodom.
Asadovo obećanje, dato generalnom sekretaru UN, usledilo je posle naglašenog publiciteta datog povlačenju trupa iz Hame, Dir al Zura i Latakije – tri grada koja su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bili meta žestoke ramazanske ofanzive, započete 1. avgusta.
Da li je prekid vatre iznuđen ili Asad smatra da su – posle pet meseci revolta, blizu 2.000 mrtvih i hiljada pohapšenih – tenkovi i vojnici obavili posao. Da je režim bezbedan, da je pacifikovao proteste, preživeo najveće izazove, pa može da se nada da će opreznim sprovođenjem obećanih reformi izaći iz međunarodne izolacije.
Kako je obećanje propraćeno izveštajima o novim pogibijama, Vašingtonu je prevršilo: eksplicitno je saopštio da 46-godišnji oftalmolog, imenovan za predsednika, posle smrti njegovog oca, 2000. godine, mora da ide i da će Sirija dobiti nove američke sankcije.
Da li je „rais” za malo zakasnio, ne uspevajući da izbegne zamku kakvu su SAD ranije postavile Muameru Gadafiju? Kakvu nisu htele da postave vladaru Bahreina koji je istom represijom i pozivom na intervenciju saudijskih trupa odbranio svoj tron.
U Siriji je sve počelo mirnim protestima inspirisanim događajima u Tunisu i Egiptu. Zahtevalo se ispunjenje davno datih reformskih obećanja, ne i promena režima ili odlaska predsednika.
Dopuštajući proteste, ukidajući, posle 48 godina, vanredno stanje ili politički monopol vladajuće BAAS partije, režim je sve vreme – uporedo sa represijom – gradio reformatorski imidž.
Slušajući Asadovu savetnicu Butainu Šaban, jednu od najelokventnijih figura arapskog sveta, sticao se utisak da je proces reformi u toku. Njene reči sugerisale su da je deo zahteva demonstranata legitiman, ali da je kriza proizvedena napolju i da je kod kuće primenjuju naoružane bande.
Dok su aktivisti ljudskih prava počeli glasno da traže Asadov odlazak i prebrojavali civilne žrtve, vlast u Damasku je, kao potvrdu uplitanja neidentifikovanih grupa pod oružjem, uknjižila čak 500 poginulih vojnika i pripadnika snaga reda.
U prvim mesecima uličnih protesta, sirijske vlasti moguće da su pomislile da imaju podršku za ono što rade jer je gotovo sve što se čulo od sveta bilo – ćutanje. Izrazi visoke zabrinutosti koji su odašiljani iz SAD, Rusije, UN ili Arapske lige, nisu uticali na zvanični Damask. Ni zajednički tekst šefova diplomatija Britanije i Nemačke koji su Asadu poručili da ima samo jedan izbor: ili reforme ili odlazak.
Reči i samo reči učinile su da režim produži sa svojom bizarnom strategijom iako je sirijska ulica tokom avgustovskog ramazana uhvatila novi ritam: mobilizacije su bile dnevne, a ne kao ranije samo posle molitvi petkom.
Izgleda da je to prevršilo, pa je Asad uzvratio iznenađujuće oštrom ofanzivom: ramazanski poklon bilo je nasilje koje je za nedelju dana odnelo blizu 300 života. Otpor je donekle utišan, ali po cenu novih žrtava koje pojačavaju eho protesta i dodatno testiraju već narušeni predsednikov autoritet.
Ako je uspeo da se sačuva, Asad ponajviše može da zahvali na lojalnosti armije, 17 različitih službi bezbednosti i aktivista vladajuće BAAS partije – čiji vrhovi pripadaju šiitskoj manjini iz sekte Alavita, koji čine oko 15 odsto od 23 miliona sirijskog stanovništva; delom i činjenici da mnogi Sirijci strahuju od modela demokratije koji su SAD nametnule Iraku, uvaljujući ga u neprekinute sukobe šiita i sunita.
Dileme su se, ipak, umnožavale. Dokle će armija moći istovremeno da se raspoređuje po rastućem broju gradova uključenih u proteste? Šta ukoliko se oni presele za Alepo, ili Damask?
Bez obzira što u operacijama učestvuju mahom alavitske divizije i Republikanska garda, pod kontrolom Asadovog brata Mahera, dokle bi armija bila spremna da puca na demonstrante bez obzira što i njeni pripadnici ginu u sukobima sa neidentifikovanim naoružanim grupama?
Sukobi u Siriji, kao i u Bahreinu ili Jemenu, nisu izazvani sektaškim razlikama sunita i šiita, već zahtevima za više socijalne pravde i političkih sloboda.
Silina ramazanskog odgovora učinila je da Asad ubrzo izgubi podršku sunitskih Arapa Jordana i Zaliva. Rizikuje da mu leđa okrene i Turska, koja je, posle meseci dobronamernih upozorenja da se prihvati reformi i okane nasilja, zapretila ultimatumom.
Bašarov otac Hafez, Siriju je u konflikte uključivao onoliko koliko da zadrži status regionalnog igrača, ali da izbegne bilo kakve nasilne reperkusije. Bila je to politika vrhunskog zanata koji je Hafez tri decenije filigranski učio, a Bašar vešto primenjivao 11 godina.
Onda je stiglo Arapsko proleće koje je Sirija dočekala kao talac porodičnog legata, jednopartijske vladavine i sektaških podela koje su Francuzi napravili još 1922.
Asad je učinio sve da ostane na vlasti, uključujući i najavu obustave vojnih dejstava. Pravovremeno ili zakasnelo? Dovoljno ili ne?
Američki potez, najavljivan, ali odlagan, teško da će na kraći rok promeniti išta u ponašanju Damaska, ali je nesumnjivo snažan signal Asadu da više nije dobrodošao u međunarodnoj zajednici, dok nove sankcije treba da pojačaju pritisak na čvrsto jezgro režima.
Asad još ima šansu. Sirija je bila, i biće, na meti pritisaka spolja, ali ti pritisci se, pre svega, tiču sirijske politike naspram Izraela, a manje unutrašnje politike. Što znači da bi pritisci umnogome bili blokirani, oslabljeni, ukoliko režim prihvati reforme i definitivno odustane od represije; prestane da spoljnu priču upliće u domaću.
Čini se logičnim, jer ukoliko situacija u Siriji izmakne kontroli, preti da se nesagledivim posledicama prelije po regionu – a u tom slučaju najvišu cenu će platiti kako vlast u Damasku tako i sirijski narod u celini.
Boško Jakšić
objavljeno: 19.08.2011.
