Izvor: N1 televizija, 16.Apr.2017, 12:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putinova bliskoistočna kuća od karata
Bombardovanjem vojnog aerodroma u zapadnoj Siriji Trampova administracija je stupila u dubok vakuum moći na Bliskom istoku. Šta će Tramp sledeće uraditi, ukoliko išta uradi? Sa sajta projectsyndicate.org prenosimo analizu Nine Hruščove.
Trampovu neočekivanu intervenciju nakon šest godina građanskog rata u Siriji, u kojem je ubijeno oko 400.000 ljudi, a milioni raseljeni, pohvalili su mnogi američki političari, >> Pročitaj celu vest na sajtu N1 televizija << iako je sprovedena bez potrebnog odobrenja Kongresa. Sirijske pobunjeničke grupe i američki saveznici u svetu (uključujući i učesnike nedavno završenog sastanka ministara inostranih poslova Grupe 7 u Italiji) pozdravii su napad snaga SAD-a na snage sirijske vlade.
Sa 59 projektila tomahavk Tramp je poslao poruku Asadovom režimu i njegovim patronima, posebno Rusiji i Iranu da, za razliku od svog prethodnika Obame, on jeste spreman da primeni princip „crvenih linija“. Nije bilo iznenađenje što je Putinov Kremlj osudio napad SAD-a, tvrdeći da je time povređeno međunarodno pravo, što je inače upitna tvrdnja s obzirom da je Sirija potpisnica međunarodnog sporazuma o zabrani hemijskog oružja.
No, ma šta Tramp o tome tvrdio, čini se da je to osuđeno da bude zatrpano potonjim brbljanjem strateške nekoherentnosti njegove administracije. I dok je Niki Hejli, ambasadorka SAD-a u UN-u sugerisala da je sada prioritet Asadovo uklanjanje s vlasti, državni sekretar Reks Tilerson insistira da je poraz Islamske države i dalje na vrhu američkih prioriteta. Da stvar bude još gora, na Trampovu odluku da preduzme vojnu akciju navodno je uticala njegova ćerka Ivanka, koja je bila „slomljena i besna“ zbog slika žrtava hemijskog napada.
Impulsivne akcije vođene ličnim osećanjima nisu zamena za dugoročnu spoljnu politiku. Zapravo, to znak je pomanjkanja jasnog i sveobuhvatnog pristupa što je omogućilo Rusiji da se ugradi u sirijski konflikt. Iz Putinove perspektive, Obamina nevoljnost da se angažuje stvorila je zlatnu priliku da gurne svoju nogu u vrata Bliskog istoka.
Putinov cilj u regionu nije ostvarivanje dugoročnog ili pozitivnog uticaja. On hoće da učvrsti Rusiju između različitih aktera koji nemaju koherentnu politiku jedan prema drugom, pritom jačajući rusku moć i prestiž. Kao i svaki dobar operativac KGB-a, Putin igra na svim stranama da bi ostvario vlastite ciljeve i nova vrsta Varšavskog pakta već poprima obrise.
Deo ove strateške igre jesu i ruski napori na povećanju uticaja na američkog najbližeg saveznika, Izrael. Samo tokom prethodne godine Putin i izraelski premijer Benjamin Netanjahu imali su pet susreta produbivši međusobne veze. Isceđen sankcijama nametnutim Rusiji nakon aneksije Krima, Putin se okrenuo izraelskom tehnološkom sektoru ne bi li obezbedio ono što više ne može da dobije sa zapada. Sa svoje strane, Izrael se nada da će mu Rusija pomoći u obuzdavanju Irana.
Nasuprot nekim javnim Netanjahuovim tvrdnjama, Izrael se ne protivi ruskoj intervenciji u Siriji; Izrael veruje da je Asad manje zlo od haotične propale države, kakva je Libija nakon uklanjanja pukovnika Gadafija 2011.
Putin je, takođe, počeo da se uvlači u Irak. Prošle godine Kremlj je poslao u Bagdad najveću delegaciju u prethodnih nekoliko godina, više od sto zvaničnika, ne bi li ojačao trgovinske i bezbednosne veze. Rezultati su uglavnom usmereni na vojnu podršku, iako se Putin udvarao novom iračkom ambasadoru u Rusiji, Hajdaru Mansuru Hadiju, zbog izgleda za saradnju u sektoru energetike.
Tu je i Avganistan, gde je Rusija pokušavala da iskuje održiv odnos s talibanima, ponavljajući ponašanje SAD-a tokom osamdesetih godina dvadesetog veka [tokom sovjetkog rata u Avganistanu]. Udvarajući se talibanima Putin pomaže destabilizaciji već slabe vlade u Kabulu, a od sebe pravi nezamenjiv faktor u svakoj američkoj strategiji za završetak najdužeg rata u istoriji SAD-a.
U Egiptu Rusija takođe pokušava da ponovo izgradi uticaj iz doba Sovjetskog saveza i u tome ima nekog uspeha kod egipatskog predsednika Al Sisija koji je spreman da sledi Putinov model upravljanja čvrstom rukom, a koji takođe ima i veliki interes u obnavljanju egipatske turističke industrije čemu Rusija može bitno doprineti.
Pre nego što su teroristi srušili ruski avion s turistima iznad Sinaja 2015. Rusi su činili 30 procenata turista u Egiptu. Iako je Rusija nedavno obnovila avionske letove za Egipat, nedavni samoubilački bombaški napadi na dve koptske crkve na praznik Cveti dovele su u pitanje ostvarivost Al Sisijevog obećanja o bezbednosti.
Egipatske patnje obezbedile su za Putina još prilika da ponudi ruku pomoći. Rusija je dobila odobrenje da proširi svoju specijalnu industrijsku zonu u Port Saidu, a vlada je potpisala ugovore vredne milijardu dolara za rusku vojnu opremu, uključujući i raketne sisteme. Štaviše, Egipat je dao Rusiji pristup vazduhoplovnim bazama za posebne snage u Libiji kao podršku Kalifu Haftaru, gospodaru rata kojeg podržava Putin.
Putinova spoljna politika zasnovana je ne na posedovanju praktične ruske snage, već na kapitalizovanju slabosti drugih. Pridobijanje lojalnosti režima koji su u padu obećavajući im zaštitu mogla bi biti uspešna strategija, ali kuća koju Putin gradi napravljena je od karata. Rusija nema ni bogatstvo, niti vojnu moć za beskonačno održavanje režima u padu i Putin mora da zna to. Tilerson zasigurno zna.
Tokom posete Moskvi, Tilerson je bio jasan oko toga da ako Putin nastavi da bude deo problema na Bliskom istoku, odnos Rusije sa SAD-om će se dodatno pogoršati. Zato što Putin uvažava snagu, i hoće da se SAD prema njemu odnosi kao prema ravnopravnom partneru, mogao bi se lako ubediti da postane deo rešenja.
S bilateralnim odnosom na tako niskom nivou, daje nadu to što su se obe strane saglasile tokom Tilersonove posete da uspostave radne grupe koje bi radile na poboljšanju. No, uveriti Putina da pređe na „pravu“ stranu u Siriji dugoročno bi zahtevalo od Trampove administracije da ponudi realno rešenje, što se do sada nije dogodilo.
(Nina Hruščova (Nina L. Khrushcheva) je profesorka međunarodnih odnosa i prodekan za nastavu na Novoj školi i viša naučna saradnica Insituta za svetsku politiku. Autorka je knjiga „The Lost Khrushchev: A Journey into the Gulag of the Russian Mind“ i „Imagining Nabokov: Russia Between Art and Politics“. Ona je praunuka lidera Sovjetskog saveza tokom pedestih i prve polovine šezdesetih godina Nikite Sergejeviča Hruščova.)
