Izvor: Politika, 25.Sep.2014, 10:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Problematično američko bombardovanje džihadista
Zašto Amerikanci nisu tražili odobrenje SB UN i Kongresa SAD
Prve američke bombe pale su na sirijske položaje terorista Islamske države i dosad gotovo nepoznate organizacije Korasan, sastavljene od veterana Al Kaide, za koje se procenjuje da su najveća direktna opasnost po bezbednost SAD. Saopšteno je da je za vazdušne udare dobijena podrška pet arapskih zemalja – Bahreina, Jordana, Katara, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Međunarodna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koalicija protiv džihadista, kako administracija u Vašingtonu voli da naziva grupu zemalja koje je okupila, istovremeno nastavlja bombardovanje ekstremista u Iraku. Premda se radi sve kako bi nova intervencija na Bliskom istoku dobila auru legitimnosti – mnogo toga u ovoj priči je suštinski pogrešno.
Najpre, pomalo paradoksalno izgleda da Barak Obama saziva sastanak Saveta bezbednosti UN na kojem želi još jednom da ukaže na opasnost od militantnog islamizma, kada je mišljenje istog tog međunarodnog tela zaobišao pokrećući najnoviju akciju bombardovanja. Pojedini komentatori primećuju da je pravi razlog ovakvog Obaminog manevra demonstriranje kakvo nije ni nalik svom prethodniku u Beloj kući Džordžu Bušu koji nije mnogo mario za mišljenje međunarodnih institucija. Činjenica da je Obama jedini predsednik SAD koji je sazvao sednicu SB UN ne umanjuje teret zamerki da je prilikom pokretanja udara na džihadiste izbegao da zatraži podršku UN, ali i Kongresa SAD.
Pravnička akrobatika kojom advokati Stejt departmenta pokušavaju da pronađu iole održiv odgovor na narasle kritike poziva se na pravo Amerike da interveniše na poziv Iraka, ali i na nedoraslost režima Bašara el Asada da za svoju zemlju učini pravu stvar. Samanta Pauer, američka ambasadorka pri UN, u pismu koje je skoro 24 sata nakon početka bombardovanja uputila generalnom sekretaru ove organizacije Ban Ki Munu, navodi da je pretnja Islamske države po bezbednost Iraka automatski dala pravo Americi i saveznicima da počnu bombardovanje.
„Iračka vlada je zamolila SAD da pokrenu međunarodnu akciju protiv Islamske države kako bi se zaštitili njeni građani”, piše Pauerova, ali se u dopisu ne pominje prethodna američka intervencija u Iraku koja je izvedena pod parolom zaštite sveta od Sadamovog oružja za masovno uništenje, i koja je direktno dovela do izbacivanje regiona iz ravnoteže.
Logički trikovi upotrebljeni za ignorisanje SB UN koriste se da bi se domaćoj javnosti serviralo objašnjenje zašto za novi rat nije zatražena ni autorizacija Kongresa. Bela kuća se umesto toga poziva na zeleno svetlo koje je za borbu protiv Al Kaide dobila od kongresmena nakon napada 11. septembra. Slušajući ovakvo objašnjenje neko bi mogao da pretpostavi da su Al Kaida i Islamska država jedno te isto, a ne potpuno odvojene grupacija, pa je stoga potrebna i nova potvrda Kongresa, sa pravom primećuje senator iz Virdžinije Tom Kejn.
Američki predsednik, istina, sme da angažuje vojsku bez dozvole Kongresa u akcijama koje traju do 90 dana.
Zašto je Obama naciji uskratio mogućnost javne diskusije pre nego što zemlja krene u još jedan, skupi i po svoj prilici dugotrajni rat na Bliskom istoku, nema ubedljivog odgovora, ocenjuje u redakcijskom uvodniku „Njujork tajms”. Kako će akcija bombardovanja dovesti do efikasnog uništenja Islamske države a da pri tome ne pokrene lavinu u ionako nestabilnom regionu – predsednik jednostavno ne daje odgovor.
Još jedna nelogičnost, na koju upozorava njujorški dnevnik, jeste kako je uopšte moguće da predsednik Obama u obraćanju američkom narodu nije nijednom rečju pomenuo terorističku grupu Korasan koja se odjednom pominje kao najveća pretnja bezbednosti SAD, veća od Islamske države. Zvaničnici u Vašingtonu tvrde da su saznanja o Korasanu držana u tajnosti kako grupacija ne bi shvatila da joj američki obaveštajci dišu za vratom. A zašto se onda bez pardona govorilo o nekim ranijim opasnostima, poput Osame bin Ladena, čak i onda kada su bili locirani?
Zamagljenosti slike čije se konture jedva naziru doprinosi i novokomponovano „savezništvo” Vašingtona i donedavno omrznutog Asada. SAD doduše nisu eksplicitno iskazale pristanak na takvu saradnju, ali dosta je indikativno oduševljenje sa kojim su američki napadi na položaje Islamske države dočekani u Damasku. Sirija čak nije aktivirala ni antiraketni sistem protiv američkih vazdušnih udara. Ako je ovo Obamin zaokret prema Asadu onda je nova akcija ne samo opasna nego i moralno problematična, piše „Njujork tajms”.
Koliko je moral važan valjda najbolje svedoči lista zemalja koje su stale uz Ameriku u ovoj priči. To su predstavnici verovatno najrepresivnijih režima u regionu. Na svim svetskim listama demokratičnosti Bahrein je na samom dnu, a nema mogućnosti da se čuje bilo kakav opozicioni glas, dok je saudijsko finansiranje i regrutovanje ekstremista opšte mesto.
Sumnjičavost pobuđuje i sam odabir ciljeva za vazdušne udare jer se suprotno očekivanju ne napadaju ciljevi na kojima su ekstremisti najaktivniji. Tako na primer sirijski grad Kobane, koji su okružili i granatiraju ga sa svih strana, nije meta vazdušnih udara. Umesto toga njegovi građani su propušteni u obližnju Tursku, a džihadistima je omogućeno napredovanje, dok se istovremeno bombarduje grad Raka u kojem su uglavnom ostale prazne zgrade.
Levičarski orijentisani Amerikanci smatraju da je ovo još jedan slučaj bacanja prašine u oči građanima kako bi se njihova pažnja skrenula sa pravih životnih problema. Još bespomoćnije se osećaju građani Bliskog istoka koji strahuju da avanturi pokrenutoj spolja, a koja uzima danak, kod njih neće uskoro doći kraj. Završni scenario kakvog se svi plaše sumiran je u sudbini jedne zemlje čije ime se izgovara sa strahom od slične sudbine – Libije.
Dragan Vukotić
objavljeno: 25.09.2014
