Izvor: Politika, 27.Nov.2013, 15:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Srbije do Sirije, preko Libije
Za zagovornike nove „humanitarne intervencije” jedinu dilemu predstavlja izbor „najbolje analogije”
Teško je prenaglasiti razmere sirijske tragedije. Ne nazire se kraj sektaškog rata u kome je stradalo više od 120.000 ljudi. Ipak, međunarodni posrednici ne uspevaju da za pregovarački sto dovedu vlasti, oslonjene na podršku verskih manjina, i komandante paravojski regrutovanih iz redova većinske sunitske zajednice.
Zvanično, glavna prepreka je odbijanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vođa pobunjenika da počnu da razgovaraju pre nego što ostavka predsednika Bašara al Asada „bude stavljena na sto”. Pregovori za njih ne predstavljaju put do kompromisa već zahtevaju da jedina tema bude način na koji će im režim predati vlast.
U stvarnosti, mirovni pregovori su u velikoj meri žrtva srpskog presedana i njegove libijske reprize. Lideri sirijske opozicije imaju razloga da očekuju da će NATO jednog dana povesti i brzo dobiti i njihov rat.
Ali pretvaranje zapadnog bombardovanja u glavni cilj podrazumeva sprovođenje cinične strategije koja se oslanja na shvatanje „što gore to bolje” i pretpostavku da će atlantski saveznici intervenisati da bi prekinuli seriju ne samo očekivanih već, praktično, priželjkivanih masakra.
Nažalost, ovakva vizija pobede ima mnogobrojne saveznike, prvenstveno među javnim ličnostima i ekspertima koji dobijaju veliki prostor u medijima. „Njujork tajms“ je jedan od listova koji su prethodnih meseci objavljivali komentare u kojima se ne samo zahteva da NATO „odmah počne s kaznenim udarima” već se nude saveti kako „opravdati takvu akciju”.
Pretnja Turskoj, članici NATO, i pozivanje na kontroverznu doktrinu o „obavezi da se obezbedi zaštita” predstavljaju izgovore koje ratoborni autori najčešće sugerišu predsedniku Baraku Obami. Za zagovornike nove „humanitarne intervencije” jedinadilemajeizbor „najbolje analogije”, one koja će najviše doprineti „stvaranju konsenzusa o NATO akciji”. Za jedne je to Libija dok drugi navode Srbiju.
Mnogo toga u američkim medijima neodoljivo podseća na 1999. godinu, kada su objavljivani tekstovi o „srpskom tiraninu” i „ratu kao jedinom načinu da bude zaustavljen”, naslovljeni„Dajte šansu ratu” ili „Ne može se pregovarati sa ratnim zločincem”. Oni koji su se tada protivili NATO intervenciji u Srbiji nazivani su „apologetima genocida”, a pregovori su uokvirenikao „davanje prostora za sledeći zločin”.
I u slučaju Sirije dominira shvatanje da insistiranje na kompromisu, kao i pokušaji razumevanja jednog složenog sukoba, predstavlja „saučesništvo u zločinu” i znak „podrške zlu”. „Bombardujte Siriju odmah” jedan je od karakterističnih naslova.
Mnogi zapadni autoriteti su na različite načine doprinelishvatanju da se „mora razmišljati etički a ne čekati”, da je „dobar”zapadni rat („Ko sem nas?”) jedini način da budu zaustavljeni „loši” nezapadni ratnici u „eri genocida”.
U vremenu opsednutosti „međunarodnom pravdom”, mir je postao sumnjiva reč. Iako predstavlja temeljni preduslov bolje budućnosti, sve češće nam se sugeriše da mir treba žrtvovati u korist apstraktnog i rastegljivog koncepta pravde.
„Mir biva stavljen iznad pravde, često umesto pravde”, lamentirala je Andželina Džoli u govoru na simpozijumu koji je organizovao američki savet za spoljne odnose. Neodoljiva medijska majka svih žrtava koje se računaju u Briselu i Vašingtonu smatra da „nema mira bez pravde” i da „niko ne treba da bude stavljen u poziciju da bira između mira i pravde”.
Kao i u slučaju Srbije i Libije, evropski „prijatelji Sirije” su mnogo glasniji od američkih saboraca. Jedan od vođa NATO navijača je Bernar Anri Levi, hiperseksualizovani francuski filozof koji smatra da bi dogovor sa Asadom, kogaje nazvao „neprijateljem čovečanstva”, „mirisao na Minhen”, sporazum koji su Britanci i Francuzi 1938. godine napravili sa Hitlerovom Nemačkom.
Još je opasniji uticaj Bernara Kušnera, šarmantnog osnivača „Lekara bez granica“, koji je bio zapadni prokonzul na Kosovu tokom etničkog čišćenja Srba. Kušnerovo shvatanjehumanitarizma kao „dužnosti da se interveniše” korišćenjem vojne sile postalo je široko prihvaćeno. Cilj više nije da se žrtvama pomogne i da se ublaži njihova patnja već da budu „spasene”.
Zavodljivi zagovornici „novog humanitarizma” uspešno su oklevetali i delegitimisali potragu za kompromisnim rešenjem. S druge strane, zapadni strah od države pod kontrolom Al Kaide na granicama Turske i Izraela, ključnih američkih saveznika, učinio je da još jedna repriza NATO intervencije postane suviše rizična.
Ostajusamo patnja i stradanje, tragične posledice shvatanja da rat predstavlja jedini put do mira.
Fakultet za medije i komunikacije
Zoran Ćirjaković
objavljeno: 27.11.2013.
