Izvor: Politika, 23.Dec.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obama nema rešenje za Siriju i Irak
Ratovi se ne pamte samo po onome što razruše već i po onome što stvore
Koliko god Amerikanci bacali bombi na položaje Islamske države, regularne snage iračke armije ne mogu da se oporave od šokantne serije poraza u junu i nastavljaju da gube teritoriju.
Vazdušna kampanja zapadnih i pojedinih arapskih saveznika nešto je usporila napredovanje islamista po najvećoj provinciji Anbar, čiji je glavni grad Ramadi podeljen između iračke armije i Idila, ali pokazuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se da je koalicija daleko od ambicije Baraka Obame da se Idil „oslabi i uništi”.
Idil je promenio taktiku. Nema pokreta većih kolona, nema koncentracije većih snaga, pojačava se urbana gerila. Što koaliciji otežava da nađe prave ciljeve. Intenzivnije bombardovanje podrazumevalo bi veće kolateralne štete, što bi osnažilo lojalnost Idilu i regrutovalo nove pripadnike.
Bombardovanje džihadista pretvara se u strategiju „zadržavanja”, ali to je tek pola politike – što otkriva da SAD u Iraku i nemaju politiku. Kampanja vođena ovim intenzitetom ima male šanse na uspeh.
Još gore je u Siriji, gde islamisti savršeno kapitališu na građanskom ratu. Obama je pobunjenicima protiv Bašara el Asada obećao 500 miliona dolara, ali su mnogi u Kongresu bili iznenađeni kada su čuli da program obuke i naoružavanja počinje na proleće 2015. i traje godinu dana.
Kako situacija na frontu ne obećava da će islamisti biti poraženi, raste pritisak da se formiraju kopnene snage. Čije? Obamina administracija čvrsto je rešena da ne šalje „čizme na zemlju” iz Iraka, odakle je vojnike povukla koliko 2011.
Iračka, pretežno šiitska armija, potpuno je razbijena, a inicijativa za formiranje Nacionalne garde daleko je od realizacije. Ređa sunitska plemena koja bi se suprotstavila sunitskom Idilu nemaju oružje – jer se centralna vlast u Bagdadu, pod kontrolom šiita, plaši da bi oni mogli da se okrenu. Kurdi zasad imaju podršku i Zapada i Irana i nekako uspevaju da drže front protiv islamista.
U Siriji se regularna vojska jedina ozbiljnije suprotstavlja islamistima, koji kontrolišu trećinu teritorije zemlje, ali SAD, Turska i Saudijska Arabija tvrdoglavo odbijaju da se zajednički suprotstave Idilu i ćelijama Al Kaide, a da za kasnije ostave pitanje političke tranzicije.
Turska, kojoj je pad Asada važniji od pobede nad Idilom, ima svoje kalkulacije i mahom ignoriše apele NATO saveznika da se angažuje. Iran je pokazao da poseduje iskustvo u borbi protiv Idila i ima bolje odnose sa vlastima u Damasku i Bagdadu od bilo koje druge regionalne sile. Iran pomaže kurdskim pešmergama.
Iako se čini da između Irana i SAD postoji indirektna koordinacija, što nagoveštavaju i nedavni napadi iranskih aviona na položaje islamista unutar Iraka, bila bi neophodna veća bilateralna saradnja Iranaca i Amerikanaca kako bi se Idil pobedio.
Tako se ponovo aktuelizuje pitanje da li bi SAD trebalo da značajno pojačaju vojnu kampanju protiv Idila u Iraku i Siriji. Ugledni „Forin afers”je nedavno objavio anketu u kojoj su na ovo pitanje odgovarali profesori i eksperti međunarodnih odnosa. Stavovi su manje-više ravnomerno podeljeni: 33 odsto se protivi ili snažno protivi, dok 28 odsto podržava ili snažno podržava.
Pošto je posle meseci ignorisanja opasnosti Obama konačno prepoznao opasnost od Islamske države, poslao je avione ne bi li „oslabio i uništio” brutalni kalifat koji kontroliše velike delove Iraka i Sirije. Amerikanci su u međuvremenu broj vojnih savetnika koji operišu kao pomoć kurdskim pešmergama na severu i kao zaštita u Bagdadu povećali na 3.100. Najavljuje se odlazak oko 200 Britanaca…
Vazdušna kampanja uz pomoć nekih arapskih i zapadnih saveznika počela je u Iraku u avgustu, a mesec dana kasnije i u Siriji, ali se maksimum uspeha svodi na zadržavanje islamista po zapadnoj iračkoj sunitskoj provinciji Anbar, na putu ka Bagdadu, i sprečavanje Idila da zauzme grad Kobane na tursko-sirijskoj granici, koji se pretvorio u simbol svih bliskoistočnih podela.
Kako je jasno da bi slanje regularnih američkih trupa predstavljalo Rubikon preko koga Obama ne bi želeo da pređe, pitanje da li imati manje ili više američkih vojnika na tlu Iraka i Sirije deluje nesuvislo navodi na potpuno pogrešno predstavljanje krize kao sukoba Idila i SAD.
Amerikanci moraju da nauče lekcije Avganistana i Iraka, koje pokazuju da upotreba vojne sile jedva da utiče na unutrašnje promene zemalja u kojima se interveniše.
Uočljiv je nedostatak političke strategije koja bi iračke sunite odvojila od Idila i centralnu vlast u Bagdadu pod kontrolom šiita učinila verodostojnom za sunite, te napravila distancu prema Teheranu.
Razočarani irački suniti upravljaju Islamskom državom, njenim snagama komanduju bivši oficiri Sadamovog režima koje su Amerikanci obučavali i naoružavali. Šta da rade Amerikanci? Da brane zemlju čiji je stanovnici napadaju? Dodatne trupe neće biti od pomoći sve dok se suštinski ne promeni vlast u Bagdadu, koja je, uz aminovanje Vašingtona, ignorisala zahteve sunita da budu uključeni u vlast.
Sadašnja kriza morala bi da se iskoristi za fundamentalne političke promene unutar Iraka i za smirivanje sunitsko-šiitskog sukoba koji je zapalio Levant pogodujući radikalnim grupama poput Idila. To znači angažovanje lokalnih i regionalnih sila kako bi se smirila iransko-saudijska tenzija.
Zapad nema odgovor na dilemu oko Sirije. Oni koje podržava ne mogu da pobede ni Asada ni islamiste, dok su oni kojima Zapad ne veruje, posebno Idil i Nusra front, mnogo efikasniji i kontrolišu 35 odsto sirijske teritorije.
Omar el Nidavi, irački komentator i politički analitičar, smatra da je važnije od pojačavanja kampanje iz vazduha rešavanje sirijske situacije. „Bez rešenja za Siriju, uništavanje Idila u Iraku neće biti dovoljno.”
Idil je jednostavno simptom bliskoistočnog nereda. Amerikanci bi možda doživeli satisfakciju njegovim fizičkim uništenjem ili stavljanjem u politički karantin, ali se time ne bi otklonili uzroci nestabilnosti po regionu koji su omogućili Idilov uspon.
Zato nije neobično da se Obamina administracija, koja često ponavlja da nema čisto vojnih rešenja problema, u slučaju borbe protiv Islamske države pridržava upravo čisto vojnog pristupa. Istina ograničenog.
Ratovi se ne pamte samo po onome što razruše već i po onome što stvore.
Boško Jakšić
objavljeno: 23.12.2014.
