Izvor: Politika, 04.Sep.2013, 13:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obama bez odstupnice u Siriji
Predsednik SAD u procepu između sopstvenih uverenja, istorije i „crvene linije” koju je pre godinu dana nesmotreno povukao
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – „Svi u napad”, glasi sportska metafora za upravo započetu kampanju Bele kuće da pridobije podršku Kongresa za oružanu akciju protiv režima Bašara el Asada u Siriji. Obama je lično u ponedeljak prvo razgovarao sa glavnim jastrebovima republikanaca, senatorima Džonom Mekejnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Lindsijem Grejamom, potom se juče sastao sa liderima kongresnih komiteta, a u glavnom, Senatskom komitetu za spoljne poslove, njegovi advokati će biti šefovi Pentagona i Stejt departmenta, Čak Hejgel i Džon Keri.
Najavljena je, uz to, i mogućnost da se promeni predlog rezolucije koja predsedniku daje ovlašćenje za upotrebu američkog oružja protiv još jedne suverene zemlje, a bez ovlašćenja Saveta bezbednosti (i podrške većine saveznika iz NATO-a). Izmene bi precizirale da bi intervencija bila ograničena – kako u pogledu ciljeva tako i vremena (60 do 90 dana) – i da ne bi podrazumevala ulazak američkih vojnika u Siriju.
Predsednik inače ne mora da za vojnu akciju koju pokreće kao vrhovni komandant oružanih snaga unapred dobije ovlašćenje Kongresa: po zakonu iz 1973. dovoljno je da parlament o tome u roku od 48 sati samo obavesti. Predsednici su, međutim, u ovakvim situacijama različito postupali, zavisno od procene političke svrsishodnosti „konsultovanja predstavnika naroda”. Oba Buša su tako dobila zeleno svetlo za oba rata u Iraku. Obama je, međutim, naknadno obavestio Kongres kada je 2011. Pentagon angažovao u akciji svrgavanja pukovnika Muamera el Gadafija u Libiji.
Ono što je u ovom momentu izvesno, to je da će ubeđivanje kongresmena biti teško, kako republikanaca koji kontrolišu Predstavnički dom tako i demokrata koji imaju većinu u Senatu. Očigledno je pri tom i da u Vašingtonu danas nema onog viška samopouzdanja i intervencionističkog entuzijazma, koji su bili očigledni u prvoj deceniji posle okončanja hladnog rata, a koji su doveli do prvog rata u Iraku, intervencije u bivšoj Jugoslaviji, a u ovom veku do dva rata u muslimanskog svetu, u Avganistanu i Iraku, od kojih prvi ni posle 12 godina nije priveden kraju.
Ono što svima visi nad glavom jeste strah od novog zaglavljivanja. „Amerika je iscrpljena krizama”, konstatuje jedan kolumnista. Takođe, prvi put Amerika je usamljena: od zapadnih NATO saveznika za kaznenu ekspediciju protiv Asada samo je Francuska, a odsustvo mandata Saveta bezbednosti takođe bode oči.
U takvom kontekstu Obamu je svakako ohrabrila (ne)očekivana podrška iz protivničkog tabora. Senator Mekejn je posle prekjučerašnjeg razgovora sa Obamom u Beloj kući izjavio da bi u slučaju da Kongres odbije rezoluciju „posledice bile katastrofalne”, jer bi to uništilo američki kredibilitet, sa implikacijama ne samo za sadašnjeg predsednika nego i za buduće.
Kako god bilo, utisak je da Obama nema odstupnice kad je reč o Siriji, jer se našao u procepu između sopstvenih antiratnih uverenja, istorije i „crvene linije” koju je pre godinu dana nesmotreno povukao.
Osvojivši vlast kao prvi crni predsednik u američkoj istoriji u velikoj meri i zahvaljujući svojoj antiratnoj platformi, ona je u minulih skoro pet godina, od kako je u Beloj kući, uveliko smirio američki intervencionistički impuls. Okončao je rat u Iraku, koji je od samog početka proglasio „glupim”, i do kraja iduće godine oročio onaj u Avganistanu (najduži koji je Amerika ikad vodila).
Ali kao i svi njegovi prethodnici novijeg doba, i on veruje u „američku izuzetnost”, da njegova zemlja ima posebnu misiju u svetu, da se bori za „moralne vrednosti” i ljudska prava, a ne za teritorije i materijalna dobra.
Uostalom, „fundamentaliste” te doktrine ima i u sopstvenom kabinetu. U slučaju Sirije, to su šef diplomatije Džon Keri, a još više – mada to ne čini javno – nova savetnica za nacionalnu bezbednost, bivša ambasadorka u UN Suzan Rajs.
Problem je i u tome što bez obzira na to da li će bombardovanja biti za Ameriku u Siriji nema dobre opcije. Uklanjanje Asada i njegovog režima otvorilo bi put ka vlasti radikalnih islamista, što nikako ne bi bilo u interesu SAD, jer bi destabilizovalo širi region.
Najveća pretnja je u stvari mogućnost „libanizacije” Sirije i ishod sličan onome u Iraku, a koji se reprizirao i u Egiptu: da jedan brutalan, ali stabilan režim bude zamenjen političkim i sektaškim haosom, iz koga nema brzog izlaza.
Slika postaje kompletna kad se tome pridoda da Asad nije sam i da je udar na njega i atak na interese Rusije i Irana, zemlje koja je nadomak svoje atomske bombe, što bi SAD i Izrael da spreče po svaku cenu.
Da u tom trouglu stvari možda nisu onakve kako na prvi pogled izgledaju, ukazuje jučerašnji tekst „Njujork tajmsa” koji nagoveštava da se u pozadini ratne retorike održavaju diskretni kontakti Vašingtona i Teherana, u kojima se ispituju mogućnosti da se spusti lopta, u obostranom interesu. To podrazumeva da Iran ne odustane od podrške Siriji, ali da se, takođe i uz saglasnost Rusije, isposluje da Asad ode, a da režim (koji počiva na vladavini šiitskih alavita u svim institucijama) ostane, što bi mogao da bude kompromis u kojem nijedna strana ne bi sve dobila niti sve izgubila.
Amerika, uostalom, nema direktnih interesa u samoj Siriji, sem što je ona važan elemenat regionalne stabilnosti. To objašnjava i činjenica na koju je juče ukazao „Volstrit džornal”: da ni posle tri meseca od objave, CIA nije počela da dostavlja oružje pobunjenicima, navodno zbog „logističkih” problema.
Glavni problem je u tome što u Siriji sada nema „dobrih momaka” u koje bi Amerika investirala. I zbog toga se Obama sigurno kaje što je pre godinu dana postavio „crvenu liniju” koju danas ne može da izbriše.
-------------------------------------------------------------------------
Izraelsko-američko testiranje rakete
Jerusalim – Izrael je preuzeo odgovornost za lansiranje raketa u Sredozemnom moru koje je juče registrovao ruski radarski sistem za upozorenje na raketni napad, pošto su izraelske vojne vlasti saopštile da su izvele zajedničku raketnu probu sa SAD, prenosi Tanjug. Istovremeno, neimenovani portparol američke mornarice rekao je da pomorske snage SAD nisu ispalile nijednu raketu sa brodova u Sredozemnom moru, preneo je Rojters.
Milan Mišić
objavljeno: 04.09.2013.
Pogledaj vesti o: Vašington
