Izvor: Politika, 01.Okt.2015, 22:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O varvarima i ljudima
„Oni su varvari”, ogorčen je Mamoun Abdulkarim, čovek koga je sirijska vlada zadužila da spasava dragocenu kulturnu baštinu od Islamske države. Među vrednim starinama su i mnoge hrišćanske svetinje, crkve i manastiri iz prvih vekova nove ere, koje su sačuvane samo u Siriji. Znam to jer sam bila u Maluli, jedinom mestu na svetu u kome se još govori aramejskim, jezikom Isusa Hrista. I dok borbe u Siriji traju, strahujem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da i ovo selo ne zadesi sudbina Palmire, antičkog grada u pustinji koga su islamski ekstremisti razorili uprkos vapajima Damaska da Zapad spreči taj vandalizam. Prethodno su odrubili glavu 82-godišnjem arhitekti koji nije hteo da oda gde je sakrio najveće dragocenosti.
„Oni su varvari”, odjekivalo je letos i Evropom, ali su te grube reči prečesto bile upućene sirijskim izbeglicama koje su kucale na vrata evropskih metropola. Mađarski premijer strahuje za „evropski način života”, ali nije jedini koji na našem kontinentu o ovim ljudima razmišlja kao o pripadnicima divljeg plemena. Jedan moj poznanik se tu skoro čudi što sirijske izbeglice u Beogradu šetaju najnovije modele „ajfona”.
Možda bih bila kao on da nisam imala sreću da na vreme upoznam ovu zemlju, njene ljude i kulturu. Na bazarima Damaska i Alepa otkrila sam da svi govore engleski, da pamte Titovu Jugoslaviju ali i da prate šta se dešava sa Srbijom. U nekim arapskim zemljama zapadna žena sa nelagodom ide na ulicu sama, ali u Siriji sam se osećala isto tako sigurno kao u bilo kom evropskom centru.
Priznajem da me iznenadila i verska tolerancija Sirijaca. Jedino sam u Damasku videla džamiju i pravoslavnu crkvu naslonjene jednu na drugu. Hrišćani slobodno ispovedaju svoju veru, a i sami Sirijci znaju često da se poklone nekoj od brojnih hrišćanskih svetinja. Tamo je to nekad bilo tako normalno. Ponosno su mi pokazivali Umajad džamiju u centru Damaska, u kojoj se čuva glava Svetog Jovana Krstitelja. Od nekadašnjih 22 miliona žitelja ove države, desetak odsto pripadalo je nekoj od hrišćanskih religija.
Sirijske žene su verovatno među najemancipovanijim u arapskom svetu, mnoge su bile na visokim položajima u državnim ustanovama. Jako veliki broj Sirijaca školovao se u Beogradu i svoje simpatije prema našoj zemlji širio među sunarodnicima. Mnogi od njih ostali su i u Srbiji.
Sirijska vlast se od drugih zemalja ovog regiona verovatno razlikovala i po mnogo manje izraženom zaziranju od zapadne civilizacije pa su bili domaćini mnogih međunarodnih manifestacija.
Dok čitam kako se Mediteran pretvara u grobnicu, a neke susedne vlade protiv sirijskih izbeglica razvlače tanku žicu, ne mogu a da se ne upitam kome bi pre pristajao epitet varvara – „ortodoksnim evropejcima” ili Sirijcima primoranim da beže iz svoje ratom zahvaćene zemlje.
