Izvor: Press, 01.Nov.2013, 15:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najveći kamp za izbeglice iz Sirije postaće - grad!?
Kilijan Klajnšmit (51), predstavnik agencije UN za izbeglice koji upravlja ovim kampom, smatra da su za više od dva miliona Sirijaca koji su pobegli iz svoje zemlje, tokom građanskog rata koji je ušao u treću godinu, potrebna dugoročna rešenja, prenosi AP.
"Mi uspostavljamo... privremeni grad, sve dok su ljudi primorani da budu ovde", kaže Klajnšmit, kome u realizaciji plana pomažu urbani planeri iz Holandije.
On želi da to bude grad sa lokalnom samoupravom, popločanim >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << ulicama, parkovima, električnom mrežom, vodovodom i kanalizacijom.
Zatari je, međutim, daleko od tog ideala - tamo se teško živi, jači često otimaju od slabijih, žene se boje da odlaze u javna kupatila po mraku, a dečaci po blatu prevoze robu kolicima ne bi li zaradili koju paru umesto da idu u školu.
S druge strane, mnogi u kampu priznaju, mada nerado, da je malo verovatno da se će se uskoro vratiti u svoju zemlju.
"U početku smo računali da ćemo (u egzilu) biti mesecima, pa godinama, a sada mislimo da će to potrajati i decenijama", kaže Kaled Zoabi, čovek od oko 60 godina, dok pijucka čaj i puši sa drugim izbeglicama u prikolici pretvorenoj u društveni klub za muškarce.
Samo 15 meseci nakon što je Jordan otvorio ovaj kamp, svuda se mogu videti znaci da izbeglice ovde "puštaju korenje".
Mnogi šatori su zamenjeni prikolicama, sa satelitskim antenama na krovovima, a izbeglice su otvorile "radnje", nudeći sve - od pranja veša i frizerskih usluga do sveže pečenih kolača i domaće kafe.
U ovaj kamp, koji ima tri škole, dve bolnice i jedno porodilište, dnevno često pristiže i na stotine novih izbeglica koji, prašnjavi i iscrpljeni, čekaju u redu za ćebad i šatore iz zaliha UN.
Ovde su besplatni hleb, pirinač, pšenica i sočivo, a svaka osoba na svake dve nedelje dobija i bonove za hranu u vrednosti od 8,5 dolara, od čega kupuju jaja, mleko, piletinu i drugu robu.
Ipak, i ovde postoji "crno tržište" za namirnice koje obezbeđuju UN, pošto su se oformile bande koje kontrolišu trgovinu, veli Klajnšmit.
Stanovnici kampa zarađuju novac pružajući razne usluge, od pravljenja domaćeg pudinga za školsku decu do gledanja u šolju, a nekima novac šalju rođaci ili imaju poslovna partnerstva sa Jordancima.
Tu je i još jedan izvor prihoda: kamp zapošljava 1.500 đubretara, koji se smenjuju na svake dve nedelje.
U Zatariju su se čak pojavile i društvene klase - imućniji trgovci žive relativno komforno, kao što je Anas Masri (33), vlasnik tezge sa voćem i povrćem u "Glavnoj ulici", koji kaže da zarađuje koliko je zarađivao na sličan način i u Damasku - dovoljno da plati četiri prikolice u Zatariju za svoju desetočlanu porodicu.
S druge strane, Marijam Bardan (43) sa suprugom Kaledom i četvoro dece još živi u šatoru, u koji ulaze pacovi i gde njih šestoro dele četiri dušeka, 11 meseci nakon što su došli.
Marijam se zgražava pri pomisli da bi mogli biti izbeglice godinama, kao Palestinci.
"Ne bismo izdržali da ovde živimo zauvek. Uz Božju pomoć, nećemo se ovde zadržati duže od godinu dana", kaže ona.
Pogledaj vesti o: Sirija
