Izvor: NoviMagazin.rs, 08.Nov.2015, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Ratni pluralizam
Veze sa svetom Sirijcima jačaju brže nego ikad i brže nego ijednoj drugoj naciji danas. Maksimalno su internacionalizovani: masovno beže u inostranstvo, dok onima koji ostaju u njihovoj zaraćenoj zemlji sudbina uglavnom zavisi od ishoda nadmetanja inostranih sila. Paradoksalno se ispostavlja, pri tom, da izbeglice, nevoljno, više remete svetski poredak nego što ga svetske sile afirmišu u pokušaju da “zavedu red” u Siriji.
Internacionalizacija se toliko ubrzava da nije >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << izvesno da li, u dogledno vreme, može da se zaustavi. Potvrda za takvu slutnju stigla je i s prošlonedeljnog sastanka u Beču, gde su sve bitne, velike i male spoljne sile, ukupno njih 19, usaglasile nacrt budućeg ustrojstva Sirije – bez učešća predstavnika ijedne od neposredno zaraćenih unutrašnjih strana.
U zajedničkom saopštenju se, u najkraćem, ističe da će sve te sile – među kojima glavnu reč imaju i vojno najangažovanije SAD i Rusija – zajedno s njihovim regionalnim saveznicima i partnerima, učiniti vanredne napore da: eliminišu terorističku internacionalu zvanu Islamska država, ubrzaju diplomatske napore da se postigne mir, privole vlast i opozicija da se upuste u proces formiranja uverljive, nesektaške vlade i da se, uz nadzor UN, održe izbori po najvišim međunarodnim standardima, u kojima bi učestvovale i izbeglice. Naglašeno je, takođe, da potpisnici tek treba da prevaziđu opstale “suštinske razlike” oko postupka kojim bi preoblikovanje Sirije zadovoljilo zahteve i Vašingtona i Moskve, zasad naročito suprotstavljene oko političke sudbine Bašara al Asada (koga bi Bela kuća da smeni a Kremlj da održi, bar do daljnjeg).
Svedoci smo, reklo bi se na osnovu dostupnih informacija, premijernog preoblikovanja jedne države, Sirije, u aranžmanu dve velesile, kao i regionalnih rivalizirajućih sila (pre svega sunitske Saudijske Arabije i šiitskog Irana) koje politički, finansijski, ideološki, i na frontu, daju podršku različitim, lokalno zaraćenim stranama. Kao da je u toku neka vrsta ratnog pluralizma, u kome se jedan unutrašnji sistem oblikuje u pluralističkom dejstvu spoljnih sila.
Sličnih poduhvata bivalo je ranije, ali tek po završetku ratova u kojima su pobednički saveznici direktno preuređivali gubitnike (što je bila sudbina Nemačke posle njenog poraza u Drugom svetskom ratu). Rat u Siriji je, po svemu sudeći, programiran tako da ne bude apsolutnog pobednika kao, u različitim, hladnoratovskim, okolnostima, u Koreji (1950-53), pa tu zemlju, po svemu sudeći, očekuje proces kome će pečat dati (ne)sporazumevanje Vašingtona i Moskve.
Zanimljivo je da pojedini znalci smatraju da su predsednici Barak Obama i Vladimir Putin, strateškim neslaganjima i razlikama u temperamentu, jedan drugog prilično inspirisali u nastupanju prema Bliskom istoku. Dogovorili su se, prvo, da Amerika odustane od namere da bombarduje Siriju, a da Damask proverljivo uništi hemijski arsenal. Njihovim sporazumom je obuzdan i nuklearni program Irana. Procenjuje se i da je neefikasnost Amerike s partnerima u Siriji, kao i u borbi protiv Islamske države u Iraku, podstakla Rusiju, da energično uleti u igru na Bliskom istoku, i obodri šiitsku protivtežu proameričkoj sunitskoj alijansi.
Pojačavanje ruskih vojnih dejstava u Siriji, podstaklo je, takođe, Vašington da u tu zemlju pošalje 50 specijalaca, što bi trebalo da pokaže i njegovu spremnost za preuređivanje Sirije na licu mesta. Putin je tako, kako sugeriše Dejvid Rotkof u magazinu Forin polisi, praktično više uticao na Obamu nego sastav Bele kuće. Znalci, pak, ne isključuju ni mogućnost da Vašington “navlači” Moskvu da se u Siriji zaglibi kao pre više od tri decenije, kada se ondašnji SSSR invazijom upustio u preuređivanje “nepopravljivog” Avganistana, a da Obama sebe izuzme iz grešaka koje je počinila administracija Džordža Buša mlađeg, ponajviše neopravdanom invazijom na Irak 2003. godine.
“Na talonu” je, kao i uvek na Bliskom istoku, i petrolejska karta. Sada energetski samodovoljni Amerikanci bi da gorivo, na čijoj niskoj ceni dobrim delom zasnivaju svoj napredak, ostane jeftino, dok je Rusima stalo da se cene nafte i gasa vrate na doskorašnji vrlo visok nivo, na kome su se uzdigli posle hladnoratovskog kraha. Moskva je i zbog toga, zarad povećanja prihoda smanjenih zapadnim sankcijama koje joj je Zapad zaveo zbog njenog amputiranja dela Ukrajine, sada inovativnija na Bliskom istoku od Vašingtona iako on ostaje nadmoćniji, ukupno uzevši.
Kako stvari sada stoje, izvesno je da se u Siriji prelamaju globalni odnosi i da zbog toga, po svoj prilici, ni ona ni oni neće biti onakvi kakvi su bili pre nadgornjavanja velikih sila u njoj. Ako se, kojim slučajem, pokaže da funkcioniše spoljni pluralistički režim, sa odlučivanjem više suprotstavljenih stranih sila o sudbini jedne zemlje, preko čijih se leđa međusobno namiruju, sličan recept mogao bi da se primeni i na drugima. Ali, slutim da je ušao u opticaj toliko da će se, i ako ne uspe u Siriji, isprobavati i dalje, možda i kao trampa interesnih sfera.
