Izvor: NoviMagazin.rs, 21.Sep.2014, 10:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Lavirint paradoksa
Ceo svet se praktično složio da džihadiste samoproglašene Islamske države treba hitno poraziti, ali još nema jedinstvenog nastupa protiv njih…
Samo dva savremena rata odudaraju od pravila da svaki sukob ima svoj kraj: bliskoistočni i (anti)teroristički. Oba kao da su programirana da se nikad ne završe i da međusobno ostanu u tesnoj vezi.
Epicentar njihovog delovanja se sada rasteže po Iraku i Siriji, koje bi sada da raskomada ekstremistička gerila >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << samoproklamovane Islamske države (ID). Ceo svet se praktično složio porukama Saveta bezbednosti i pariskog skupa predstavnika tridesetak zemalja, među kojima i desetak arapskih, da te džihadiste treba hitno poraziti, ali ipak još nema jedinstvenog, beskompromisnog, nastupa protiv njih.
Amerikanci već više od mesec dana bombarduju uporišta ID u Iraku i upravo okupljaju međunarodnu koaliciju kažu da je dosad prijavljeno oko 40 država koja treba da slisti izazovni kalifat, čiji su zločini, odrubljivanja glava taocima sa Zapada i masovno nasilje nad lokalnim “nevernicima” izazvali opšte užasavanje i osudu. Udari iz vazduha bi, po naređenju šefa Bele kuće Baraka Obama, uskoro trebalo da se prošire na jezgro ekstremista u Siriji, ali se tome protivi Rusija, obrazlažući da bi, inostrana vojna intervencija, bez izričitog poziva vlasti u Damasku, predstavljala kršenje međunarodnog prava, kakvog nema u slučaju Iraka jer je tamošnja vlada zamolila da joj se spolja pomogne u borbi protiv terorista koji su se približili i prestoničnom Bagdadu...
Kako je uopšte bilo mogućno da se na dodiru interesa velikih sila, kao nova snaga ispostavi neformalna sila i vajdu za sebe izvuče iz njihove nesloge? Zar je mogućno da su glavni akteri na međunarodnoj sceni toliko zaokupljeni uzajamnim rivaliziranjem, da su ostali slepi pred agresivnim stvaranjem nepoželjnog im kalifata?
Potraga za odgovorima na ova pitanja vodi u lavirint paradoksa. Pobrojaću samo sedam od mnoštva kontradikcija i kontraproduktivnosti koji su od Bliskog istoka načinili poligon istovremenih unutrašnjih potresa, spoljnih intervencija, zamrznutih i odmrznutih konflikata, lokalnih i globalnih isključivosti:
1. Veštačko povlačenje granica posle raspada dotadašnjih imperija, čime je stvoreno plodno tlo za unutrašnje i spoljne trzavice;
2. Nenalaženje rešenja za izraelsko-palestinski spor, uprkos činjenici da je on rasadnik nereda po regionu;
3. Status regiona kao petrolejskog eldorada doveo je do nastavka upliva i nadmetanja velikih sila, pre svega SAD, pri čemu su se, kao garanti stabilnosti, održavali autokratski režimi neskloni neophodnoj modernizaciji, koja je pokušana prilično izjalovljenim “arapskim prolećem”;
4. Podvojenost muslimana na sunite i šiite predstavlja stalni izvor unutarislamskog nadmetanja za dominaciju u regionu, što se ispostavlja i u tekućoj iračko-sirijskoj drami: u Bagdadu je svrgnuta vlast manjinskih sunita a uspostavljena vlast većinskih šiita, dok u Siriji bukti građanski rat za obaranje vlade manjinskog šiitskog krila, alavita;
5. Karakteristično je, takođe, da Amerikanci već dugo u Iranu vide svoj glavni problem na Bliskom istoku, a da su vojnom intervencijom ojačali njegov uticaj na Irak, koji su 1980-ih podržavali kao bedem širenju islamizma teheranske “mulokratije”;
6. U takvom mešanju karata, danas se došlo do možda vrhunskog paradoksa, da u agresivnosti sunitskog ID zajedničkog neprijatelja vide svi koji su međusobnim trzavicama i stvorili prostor za njegove prodore: pogotovu Amerikanci i Iranci čija je zajednička podrška diskriminatorskoj šiitskoj vlasti u Iraku doprineli pobuni tamošnjih nezadovoljnih sunita, koji su se akcije usmerili i protiv vlasti u Damasku, čiji pad više nije prioritet ni Vašingtona, jer kao veće zlo, poučen iskustvima iz Libije i Egipta, doživljava ID i druge ekstremiste;
7. U međuvremenu, Bliski istok se, kao pojam neprestanih konfliktnosti, proširio izvan svojih geografskih međa, uključujući i obližnju Evropu, koja strepi od povratnih dejstava povećane regrutacije njenih muslimana za mudžahedinske akcije u Siriji, Iraku, Avganistanu...
Kad se navedeno ima u vidu, ne vidi se kraj ratovima na Bliskom istoku, kao ni terorističkim ni antiterorističkim oružanim ofanzivama. Predstoje tim povodom, rekao bih, nova globalna delikatna razvrstavanja i svrstavanja, uporedo sa onima oko pripajanja dela zaraćene Ukrajine Rusiji...
Mogla bi, ipak, da obodri okolnost da se svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN najzad, konkretnim povodom, usaglasilo oko zajedničkog cilja - da je terorizam tipa ID opšta pretnja i da zahteva jedinstven, snažan, odgovor. Ne potvrde li takvu opredeljenost na delu, pogotovu primenom modernizatorske “meke moći” i sa većom upotrebom “šargarepe” nego “štapa”’, snosiće povećanu odgovornost za širenje lomova, za čije su suzbijanje ovlašćeni, po svetu. A koji bi mogli da Bliski istok upletu u svaku od njih njih ponaosob i međusobne im i odnose, čak više nego što su se oni uspeli da se upletu u mrežu lavirinata Bliskog istoka.
Pogledaj vesti o: Sirija, Pariz
