Izvor: Politika, 14.Dec.2012, 13:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Korejska zagonetka za Amerikance
Zašto nijedan američki predsednik dosad nije uspeo da pripitomi Severnu Koreju
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Brigama koje na uoči početka drugog predsedničkog mandata ima preko glave – „fiskalna litica”, iranski nuklearni program, sirijska pobuna, egipatska ustavna kriza, izraelsko-palestinska blokada, Avganistan – Barak Obama je upravo dodao još jednu.
Stigla mu je, kao božićni poklon, iz Severne Koreje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – to je uspela proba njene najnovije rakete i lansiranje njenog prvog veštačkog satelita u orbitu. Pjongjang je time ne samo gurnuo prst u oko Americi, nego i prekršio sankcije Ujedinjenih nacija, uznemirio Južnu Koreju, zabrinuo Japan i u nezgodan položaj doveo svog jedinog saveznika, Kinu.
Problem koji je ovo donelo američkom predsedniku nije nimalo jednostavan. Pored toga što je to municija za njegove protivnike, kao novi argument njihovim tvrdnjama da je Amerika s njim na čelu sve slabija i sve manje uticajna, to je i nova potvrda neuspeha njegove politike „strateškog strpljenja” prema režimu koji je nepoćudan i po mnogo čemu jedinstven.
„Ćosun” (kako joj se ime izgovara na korejskom), Demokratska Narodna Republika Koreja (zvanično), ili samo NRK – zemlja sa oko 25 miliona stanovnika, već dve decenije izložena američkim i međunarodnim sankcijama, jedna od najsiromašnijih nacija sveta i svakako najizolovanijih – igra neku svoju igru kojoj dosad nije uspeo da parira nijedan američki predsednik. To je stalno osciliranje između popuštanja i zatezanja: kad se u Vašingtonu pomisli da je, bilo štapom bilo šargarepama, Pjongjang malo pripitomljen, on se već u sledećem trenutku otme.
Obamin cilj da režim „angažuje”, da njegovo ponašanje „umeri” i da ga vrati pregovorima o denuklearizaciji uvek je i blizu i daleko. Dosad je postignuto nekoliko obećavajućih sporazuma, vođeni su šestočlani pregovori, ali ono što je neprijatna realnost, to je da Pjongjang u stvari može da radi šta hoće. Oštrije sankcije od postojećih nisu prvo izgledne, a drugo, na ulogu parije se već navikao i na neki način mu odgovara.
Izneverene su i nade da će treći predstavnik političke dinastije Kimovih koji zemlju vodi od njenog nastanka, 1948, mladi (28 ili 29) Kim Džong Un, koji je okićen titulama vrhovnog vođe, predsednika Centralne vojne komisije i vrhovnog komandanta (sa činom maršala) – započeti neke smislene reforme.
Možda i hoće, ali lansiranje satelita u orbitu mu je svakako bilo potrebno kako za unutrašnju konsolidaciju, tako i za ono što su uspešno činili i njegov deda i otac mu: da sa svetom, a pre svega sa najvećom silom – trguje strahom.
U tu trgovinu Ćosun je mnogo uložio: prema južnokorejskim procenama oko tri milijarde dolara u poslednjih 14 godina. Roba koju uspešno prodaje ima više modela: strah od nuklearnog oružja, strah od nekontrolisanog raspada, strah od reka gladnih izbeglica i strah od brzog ujedinjenja.
Svaki od ovih artikala ima svoje mušterije. Bombi (izvršene su dve nuklearne probe, a treća je u najavi), s obzirom na nepredvidivost režima, plaše se podjednako Južna Koreja i Japan. Što se SAD tiče, uprkos lansiranju satelita, balistička raketa sa nuklearnom bojevom glavnom još je na dugom štapu.
Nekontrolisani raspad ne odgovara ni Kini ni Južnoj Koreji: haos u nuklearno naoružanoj zemlji sa 25 miliona ljudi nije prijatna pomisao. Pošto su, više od dve decenije od rušenja Berlinskog zida, izjalovljene nade da će pasti i onaj korejski duž 38. paralele i do ujedinjenja podeljene nacije doći po nemačkom modelu – jedna Koreja ostaje cilj, ali koji niko ne želi da se ostvari koliko sutra.
Prosperitetni korejski jug teško da bi izdržao navalu siromašne braće sa severa. Kini svakako ne odgovara nova velika Koreja koja bi bila pod američkim kišobranom.
Zato nema šansi da Peking u Savetu bezbednosti pristane na nove sankcije koje bi njenog suseda i klijenta stvarno zabolele.
Zbog toga će Kim Džong Un nastaviti putem svog pokojnog oca čija će prva godišnjica smrti biti obeležena u ponedeljak: da čas provocira, čas pregovara.
Posle najnovije provokacije na redu su dakle pregovori. Baraku Obami ne preostaje ništa drugo nego i da dalje bude „strateški strpljiv”.
Milan Mišić
objavljeno: 14.12.2012.
Pogledaj vesti o: Sirija, Barak Obama
