Izvor: Politika, 16.Mar.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kolonijalne želje
Da li će razum trijumfovati nad nostalgičnom željom nekadašnjih kolonijalnih metropola Evrope da na drugu godišnjicu početka sukoba u Siriji ovaj tragični rat reše slanjem još više smrtonosnog oružja?
Odluka će biti doneta na sastanku šefova diplomatija EU koji će 22–23. marta u Dablinu razmatrati zahtev Velike Britanije i Francuske da se ukine embargo na oružje Siriji kako bi se pobunjenicima omogućilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da unište režim Bašara el Asada.
Znatan broj članica protivi se ovoj nameri, uveren da bi više oružja značilo širenje sukoba i da bi posle 70.000 ubijenih i milion ljudi u izbeglištvu dotur novog oružja uvećao ove tragične bilanse.
Ukidanje embarga teško da bi omogućilo rušenje Asadovog režima barem iz dva razloga.
Prvo, Asad uživa mnogo veću podršku nego što na Zapadu žele da priznaju. Drugo, Rusija i Iran, glavni saveznici Asadove Sirije, odmah bi pojačali sopstvene isporuke naoružanja.
U raspravi o ukidanju embarga trebalo bi u velikoj meri voditi računa o prethodnim iskustvima iz Iraka i kasnijih pobuna u zemljama „arapskog proleća” koja ukazuju na pojave radikalnih islamisti kojih ranije nije bilo.
No, bez obzira na upozorenja iz Sirije da džihadisti preuzimaju kontrolu nad značajnim delovima nekada sekularnog bastiona Bliskog istoka, London i Pariz žele da rizikuju ophrvani samo sebičnom željom da u Damasku uspostave režim koji će im sutra biti zahvalan.
Premijer Dejvid Kameron i predsednik Fransoa Oland svoje poteze tumače potrebom da se prekine sadašnji status kvo u kome ni jedna zaraćena strana u Siriji nije u stanju da izvrši odlučujući proboj.
Ono što lideri dve zemlje koje su veći deo 20. veka međusobno delile Bliski istok ne žele da vide jeste to da postoji i druga opcija za prekid građanskog rata u Siriji: diplomatija i pregovori.
Umesto da uz podršku arapskih saveznika jure da naoružaju pobunjenike, Kameron i Oland bi svoj autoritet mogli da upotrebe da razjedinjene opozicionare prvo okupe a onda ih privedu pregovaračkom stolu.
Bašar el Asad kaže da je spreman da pregovara. Opozicija izgleda da nije svesna kakvu odgovornost prihvata kada dijalog uslovljava prethodnim Asadovim povlačenjem sa vlasti.
Pobunjenici ne bi dobili nuklearno oružje, svakako ne ni najsavremenije raketne sisteme ili protivoklopna oruđa. Isporuke bi većinom obuhvatale lako naoružanje ili savremeniju opremu koja preko Turske, govorilo se i Hrvatske, već stiže sa raznih lokacija, uključujući Saudijsku Arabiju i Katar. Amerikanci potvrđuju logističku i obaveštajnu podršku, ali ne i oružje.
Čemu bi onda doprinele isporuke koje priželjkuju Britanci i Francuzi? Brzoj pobedi pobunjenika i brzoj kapitulaciji režima? Teško.
Ako se Britanija i Francuska odluče na unilateralnu akciju, kao što nagoveštavaju, rizikuju osudu sveta kakvu je svojevremeno doživela administracija Džordža V. Buša kada je, baš u ovo doba pre deset godina, krenula u invaziju i okupaciju Iraka.
Boško Jakšić
objavljeno: 16.03.2013.
