Izvor: Politika, 17.Nov.2015, 10:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kada sirijski dečaci u Nemačkoj progovore srpski

Aleksandar Stojanović jedan je od brojnih volontera Nemačkog Crvenog krsta koji pokušavaju da oko 300.000 izbeglih mališana ponovo osete lepotu detinjstva

Od našeg dopisnika

Frankfurt, Hajdelberg – Iako se već smračilo, petogodišnji sirijski dečak Samir veselo je skakao, znajući da nije vreme za spavanje. Nestrpljivo je iznova i iznova izgovarao jednu istu rečenicu, koju je prvu naučio otkad je pre mesec i po dana sa roditeljima smešten u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izbeglički kamp „Patrik Henri vilidž” na obodu Hajdelberga na jugozapadu Nemačku.

„Koliko je sati, koliko je sati”, uporno je na nemačkom uzvikivao Samir, obučen u crveno-teget prugasti džemper i farmerke, iščekujući da čuje odgovor: „Pet sati”.

Tada za njega i još stotinjak dece počinju dva sata neverovatne sreće, jer dolaze volonteri Crvenog krsta da se sa njima igraju, crtaju, uče ih nemačke reči, podele im igračke, sklapaju sa njima slagalice, šutiraju loptu... Ovih stotinjak dece iz Sirije, Iraka, Avganistana, Eritreje, Libana, Libije ili mnogih balkanskih zemalja, samo su mali deo od oko 300.000 dece koliko ih je ove godine u Nemačkoj prijavljeno među oko 800.000 tražilaca azila.

Dečja graja ispunila je jednu od velikih sala izbegličog kampa u kojem Nikola Lucman sa još jednom koleginicom deli deci igračke i društvene igre. Ovaj doktor bioloških nauka svake srede kao volonter Nemačkog Crvenog krsta pomaže izbegličkoj deci da bar iole osete bezbrižnost i lepotu detinjstva.

„Iako je ovo veliki kompleks, trenutno nam je najpotrebnija neka veće prostorija u kojoj bi ova deca imala više mesta da se igraju”, kaže Lucman, dok mu osmogodišnja devojčica ponosno i sa osmehom na licu donosi papir na kojem je nacrtala i obojila nemačku zastavu.

„Bravo”, kaže joj on i zajedno s njom ga kači na dugačak zid koji su prekrili dečji crteži. Nemačke, iračke i sirijske zastave, devojčica po drvetom, po koji gusar i zmaj, kao i bezbroj nacrtanih cvetova i srca gledaju sa zida, dok na stolovima nastaju nova dela nasmejanih dečaka i devojčica.

I dok ovaj naučnik, koji je i potpredsednik Nemačkog naučnog društva za izučavanje gmizavaca, priča o tome koliko je važno ovu decu kroz igru integrisati u nemačko društvo i naučiti ih nemački jezik, njegova koleginica Betina Šnajder već ih uči prve reči.

„`Vot iz det` iz in džerman `Vas ist das`”, strpljivo ona sa engleskog na nemački prevodi izraz „šta je to” dvadesetogodišnjem Sirijcu, koji je iskoristio priliku da u vreme dečje igre volonterku zamoli da mu sa engleskog na nemački prevede osnovna pitanja neophodna za sporazumevanje.

Za drugim stolom njena koleginica, profesorka nemačkog jezika u penziji, strpljivo sa decom igra igru traženja dve iste fotografije, uz izgovaranje nemačkog imena stvari koja je prikazana na kartici.

I dok se u sali u graji dece čuju brojne arapske, nemačke i po koja engleska reč, napolju na igralištu odjekuje na srpskom: „Hajde, hajde!” Omaleni Sirijac uporno viče „hajde”. Upravo to je naučio od volontera Nemačkog crvenog krsta Aleksandra Stojanovića, koji ima dovoljno živaca da se bez znanja arapskog jezika sporazume sa ovim dečacima i trenira ih fudbal.

„Lepo je sa decom raditi, mada nije lako kada ne razumete jezik koji oni govore, niti oni jezike koje ja govorim. Tako da im pričam na nemačkom, engleskom a ponekad se i koja reč na srpskom omakne. Njih skroz razume samo moj mali makedonski drugar”, kroz osmeh kaže on, pokazujući na bucmastog fudbalera školskog uzrasta.

Samo pre godinu i po dana, Aleksandar je sa Spasilalačkom službom Bele Crkve, u čijem osnivanju je učestvovao, spasavao poplavljene u Obrenovcu. Danas tridesettrogodišnji medicinski radnik radi u jednoj bolnici u Hajdelbergu, ali u slobodno vreme je među brojnim volonterima Nemačkog Crvenog krsta, koji pomažu izbeglicama koje su došle u Nemačku.

„To je zaista neverovatno. Jedan Srbin došao je u Nemačku i pomaže deci sa Bliskog istoka. To je stvarno multikulturalizam”, kaže jedan njegov stariji nemački kolega, verovatno i ne znajući da Aleksandar još čeka da položi sve ispite neophodne za stalan ugovor, koji će mu omogućiti da mu se u Nemačkoj pridruže supruga i njihovo dvoje dece, koji su još u Srbiji.

I Aleksandar nerado priča o tome kako mu je teško dok je razdvojen od porodice koja je Beloj Crkvi, već mu pogled skače na dva mala fudbalera koji su počeli da se tuku. Brzim korakom stiže do zavađenih dečaka, razdvaja ih a potom grli i tera ih da se rukuju.

„Vi niste neprijatelji. Dosta sukoba. Gotovo je sada. Gotovo”, govori im on na engleskom jeziku i neznajući isprva da su dva zavađena dečaka zapravo mali Kurd iz Sirije i mali Turčin, što mu koji minut kasnije otkriva jedan sirijski tinejdžer, koji je sa strane gledao tuču dečaka.

„Hajde, hajde”, začuše se reši drugog sirijskog dečaka i svi ostali kao po komandi svrstaše se u svoje timove i fudbalska utakmica se nastavi. Za trenutak ta srpska doskočica na nemačkom tlu u bivšoj američkoj kasarni rešila je veliki bliskoistični sukob nacija. Nažalost, verovatno do prve prilike kada deca opet budu iskopirala sukob svojih očeva.

----------------------------------------------------------

Američka kasarna za izbeglice

Frankfurt, Hajdelberg – Nekadašnji američki vojni kompleks „Patrik Henri vilidž” na obodu Hajdelberga jedan je od najvećih američkih kasarni na nemačkom tlu koje su većinom zatvorene posle terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. Međutim, ovogodišnji talas izbeglica doneo je zatvorenim kasarnama novi život. U ovom kompleksu na 100 hektara se nalaze brojne stambene zgrade, sportski tereni i dvorane, kao i restorani i infrastruktura koja je uporediva sa omanjim gradom. Ovde je sada smešteno oko 5.500 izbeglica, a uskoro će postati jedan od pet centara za brzu obradu zahteva za azilom, koji će biti namenjen uglavnom samo za one izbeglice koje dolaze iz takozvanih sigurnih zemalja porekla. To je dogovor nemačke vladajuće koalicije, koja je postigla kompromis da u ovakve žicom opasane izbegličke centre šalju sve one izbeglice koje skoro pa nemaju pravo na azil ili one koji nemaju putna dokumenta ili ne sarađuju sa vlastima. Njihovi zahtevi trebalo bi ubuduće da budu procesuirani u roku od tri nedelje nakon čega bi odbijeni bili odmah deportovani van Nemačke.

Nastavak na Politika...