Izvor: Danas, 24.Dec.2014, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Izlazeća sunca (Sirija)
Noći su nekada trajale beskonačno dugo. Hladnoća i vlaga koja je dolazila iz zemlje su nam prodirale u kosti. Vremena za odmor nije bilo. Moralo je da se hoda, prelaze kilometri i kilometri. Nakon svakog sledećeg kilometra krila se granica. Na kraju bi do te granice i došli, ali trebalo je mnogo više vremena i mnogo više truda da bi se savladala nego što su nam govorili. Ipak, takva obećanja koja su nam agenti davali ulivala su neku suludu i nerealnu nadu, iako smo već iz iskustva znali >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << da to verovatno nije istina.
Nemir koji sam konstantno osećao uspeo je da prodre još dublje od hladnoće i vlage. Kada je postojala mogućnost za san, on bi učinio svoje. Teški kapci bi se nakon neprospavane noći sručili preko očiju, ali san je teško dolazio. Bio sam kao u bunilu. Sećanja na sve ono kroz šta sam prošao su mi lebdela pred očima. Želeo sam da se sve što pre završi.
Sin nam je bio prioritet. Ovaj put za jednog šestogodišnjaka nije bio nimalo lak, ali nismo imali izbora. Zbog njegove budućnosti smo i napustili Siriju i upustili se u ovo neizvesno putovanje. Nije bilo lako ostaviti porodicu i sve ono što smo godinama sticali. Ipak, to je moralo da se desi. Kada smo odlazili deo mene je ostao sa njima.
Do Srbije smo pešačili 18 dana. Kada smo se napokon smestili, izgledalo je nestvarno okupati se i ponovo leći u krevet. Noge su nam još uvek izgrebane i otečene od hodanja, ali odmor će učiniti svoje. Što se tiče svega što smo doživeli, za to će trebati mnogo više vremena. Takve rane ne zarastaju preko noći, ako ikad i uspeju da zarastu.
Ovde ne mogu mnogo da spavam. Samo prvih par dana sam spavao nešto više, a sada se uvek budim prvi. Volim da posmatram izlazeće sunce. Njegova toplina mi uliva nadu da ovaj svet može da bude bolje mesto za nas što još uvek tumaramo po mraku.
Prikupio i priredio Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila - APC/CZA
