Izvor: Blic, 02.Maj.2015, 21:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ISPOVEST BOŠNJAKA Vehabije usred noći došle da me vode
Napustio je kuću u okolini Tuzle i sa maloletnim sinom i jezivom pričom došao u Beograd. Pobegao je od vehabija koje su došle po njega da ga vode u rat, verovatno u Siriju.
A onda je stigla i potvrda njegovog svedočenja potpisana mecima mladog vehabije koji je u Zvorniku ubio srpskog policajca:
„Evo, ovo u Zvorniku je ono o čemu vam pričam“, kaže za „Blic” Bošnjak F. B., čije puno ime znamo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ali ga nećemo objaviti iz straha za bezbednost njega i njegove dece.
Razgovaramo u sobi jednog beogradskog hotela dok kršeći prste i lomeći se u sebi odsutno gleda kroz prozor. Juče je i zvanično od Srbije zatražio azil, jer ne želi nikad više da se vrati u rodnu kuću u selu pored Tuzle. Razlog za ovako tešku odluku stigao mu je pre desetak dana, u sitne ponoćne sate.
Iz sna su ga probudila deca: „Tata, neko kuca na vrata!” Ustao je i bunovan upitao ko je!?
- Otvori!
- Kome da otvaram?
- Otvaraj ili ćemo razvaliti!
- Nemojte ljudi, nemam ja čime vrata popravljati!
Otvorio je.
- Ispred mene su stajala dvojica, jedan od njih naoružan automatskom puškom. Imali su fantomke ispod kojih su virile dugačke brade. Bili su u kratkim pantalonama. Odmah mi je bilo jasno da su u pitanju vehabije. Jedan je uzviknuo nešto kao „eksedu la ilah hilala“. Musliman sam, ali pojma nemam šta im to znači”. Onaj nenaoružani me je udario pesnicom u lice! Terali su me da pođe s njima - priča naš sagovornik.
Upitao je:
- Gde da idem?
- Znaćeš gde - rekle su mu vehabije.
- Nemojte, šta će mi deca bez mene!?
- Ne sekiraj se, mi ćemo brinuti o njima!
Dečak: Bojim se!
Pričamo i s maloletnim dečakom, želi da uteši oca, ali ne zna kako. Muka i strah se jasno vide u očima ovog dečaka.
- Jesi li se uplašio?
- Jesam, i bojim se!
- Nedostaju li ti brat i sestre?
- Nedostaju!
- A kuća?
- ‘Nako. Malo!
„Počeo sam da plačem i preklinjao ih da nas ne diraju. Rekao sam da sam samohrani otac. Deca su plakala i vrištala od straha držeći mi se za skute. Nekako su me pustili uz preteće reči: ‘Vratićemo se‘.“
F. B. je odlučio da ih ne čeka. Čim je svanulo otišao je u nadležnu policijsku stanicu i prijavio šta se dogodilo. Ono što će tamo čuti od policajca samo ga je dodatno uverilo da mu tu više nema mirnog sna ni opstanka.
- Znaš, ne možemo mi čuvati tvoju kuću! Već je prijavljen nestanak četiri čoveka. Mi im ništa ne možemo, a i zašto bih ja išao da rizikujem život za ovih petsto maraka (250 evra, prim. aut.) plate - rekao mu je policajac.
Posle razgovora s policajcem spremio je sina, sklonio ostalu decu na sigurno i krenuo ka Srbiji. U sobici hotela privija uz sebe uplašenog sina.
- Ako nemam kud, preseliću se u park s onim Sirijcima i Pakistancima. Ali, u Bosnu se ne vraćam. Tamo više nemam kud - kaže F. B., stavlja glavu među šake i počinje da rida.
Novca nema i neće moći još dugo da boravi u smeštaju koji košta 2.000 dinara po danu. Vlasnik mu je, za prvo vreme, dozvolio da boravi bez novca, ali i tome će doći kraj. F. B. čeka odgovor Srbije!
Jednom ratovao, više ne
- Meni su devedesetih stavili pušku u ruke i naterali me da se bijem sa komšijama. E, više neće! Sećam se, doterali su u selo odnekud kamion pun pušaka, svaku prodali po 1.500 maraka, a nama ostaviše dve lovare da njima branimo selo. Kad su počele borbe, ja sam se sa komšijom Srbinom koji je bio s druge strane nalazio na pola puta da se pitamo šta nam sve ovo treba! E, onda su nas pobacali u druga sela, a na naše položaje doveli neke druge. Jer, kakav je to rat, da mi i „neprijatelji“ sedimo zajedno i eglenišemo. Treba da se koljemo - priča F. B.
