Izvor: Politika, 12.Feb.2012, 00:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hladnoratovski cinizam
Razvoj događaja u Siriji uznemiravajuće vraća u vremena Hladnog rata kada je Bliski istok bio jedan od poligona nadmetanja velikih sila.
Veto Rusije i Kine na nacrt rezolucije UN o Siriji dočekan je na Zapadu i među njegovim regionalnim saveznicima kao šokantna „licenca za ubijanje“ koja legalizuje 11 meseci nasilja predsednika Bašara al Asada.
Odgovarajući promptno na kritike, šef ruske diplomatije nije se libio da kaže da se takve reakcije približavaju „histeriji“. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Na šta je Zapad uzvratio da Sergej Lavrov sve više zvuči kao Andrej Gromiko, njegov hermetički prethodnik iz vremena komunističke vlasti.
Veto Moskve i Pekinga pokazao je da Rusija i Kina imaju svoje interese na Bliskom istoku koje su spremne da brane. Region prestaje da bude ekskluzivno vlasništvo Zapada pod hegemonijom SAD. U vazduhu lebde virusi Hladnog rata.
Sirijska kriza je od početka poprimila šire dimenzije. Bila je koliko unutrašnja toliko i spoljna. U prvoj ravni, pobuna je imala za cilj obaranje režima po matrici Tunisa, Egipta ili Jemena. Potom je dobila obrise na Zapadu priželjkujućeg libijskog scenarija.
Asad je ozbiljno pogrešio oslanjajući se na silu i propuštajući priliku da sprovede davno obećane reforme. Opozicija se tokom vremena takođe oslonila na oružje – što ni jedan režim ne bi tolerisao. Broj mrtvih umanjuje šanse pregovornog rešenja.
U globalnoj ravni ključna reč je – cinizam.
Pošto je mesecima ćutao, Zapad bi sada da se otarasi Asada i nimalo ga ne brine što bi Sirija završila poput Libije – bez despota i demokratije, sa mnogo haosa kao predgrađa građanskog rata. SAD posle svih regionalnih promašaja – katastrofalnog rata u Iraku i nedovršenog konflikta u Avganistanu – ponovo pokušavaju da se predstave kao zaštitnica demokratije ne bi li umirile revolt muslimana od Roga Afrike preko Jemena do Pakistana.
Rusija je uskočila kao branitelj Asada, ali čuvajući režim pokazuje da je se takođe ne tiče što će on podršku koristi za nove krvave obračune i pokušaj da krizu reši silom.
U sovjetska vremena Kremlj je znao da šalje vojnike kako bi na tenkovima širili socijalizam, ali Rusija danas nije ništa manje pragmatska od Zapada. Lavrov kaže da Moskva nije Asadov „prijatelj ili saveznik“, da njegov ostanak na vlasti nije „preduslov regulisanja situacije“ već jedino da odluke treba da donose Sirijci.
Kinu zanima nafta iz Irana, najbližeg sirijskog saveznika već tri decenije.
Veto prevazilazi savezništva, prihode od prodaje oružja ili strateški značaj Sirije. Istovremeno se tiče obnove suštinskog sukoba Rusije i Kine, se jedne strane, i Zapada s druge, oko toga da li UN treba da intervenišu u unutrašnjim sukobima pojedinih zemalja, protiv njihove volje. Avganistan, Irak, Libija.
Tako se borba za regionalnu dominaciju pretvara u Hladni rat velikih patrona regionalnih sila. Sve vodi ka daljem zaoštravanju. SAD i Francuska razmatraju mogućnost zaobilaženja UN i stvaranja koalicije zemalja koje bi bile spremne na nove, još oštrije mere protiv Asada.
U najboljoj hladnoratovskoj tradiciji obnovljena je borba za vlasništvo „licence za pravdu“. Ponovo smo svedoci tugaljivog sukoba oko monopola na međunarodnu moralnost.
Pišem tugaljivog, jer zašto bi američki veto povodom palestinskog pitanja bio pravedan i moralan – kada opravdava okupaciju, i zašto bi se razlikovao od ruskog veta koji jednom opresivnom režimu pomaže da ubija sopstvene građane?
Reči šefa ruske diplomatije o pravu Sirijaca da odlučuju o svojoj sudbini lepo zvuče. Ali, gde je istina? U interesima, ogoljenim interesima. Ono što se zove međunarodna zajednica nije ništa drugo do bučni mikrofon UN koji svetski moćnici koriste kako bi ostvarili sopstvene interese.
U ovom slučaju bliskoistočne. To što u svemu ima mnogo cinizma, velikima ne smeta, niti je to ikada bio slučaj.
Kada je najavljeno da Lavrov u najstariji grad na svetu stiže u društvu šefa ruske kontraobaveštajne službe, pomislio sam da Asadu nosi „svilen gajtan“. Poput njegovog prethodnika Igora Ivanova koji je od Slobodana Miloševića ultimativno zahtevao da prizna rezultate izbora 2000.
Ništa od toga. Rusija želi da sačuva oazu sopstvenih interesa pošto je u vreme raspada SSSR-a izgubila gotovo sve pozicije na Bliskom istoku. Tako se dogodilo da se u danu u kome je Lavrov u Damasku pokušavao da događaje usmeri „u pravcu mira“, 150 kilometara dalje, u Homsu, ginulo. Moskvi to ne smeta.
Rusija se svrstala na jednu stranu po istoj matrici po kojoj je Zapad stao na stranu pobunjenika u Libiji. Zato „Rat i mir“ u verziji Sirije samo doprinosi rastućem globalnom animozitetu.
Zapad je Savet bezbednosti zloupotrebio u slučaju Libije (i Obale Slonovače). Humanitarna intervencija se uz „sve neophodne mere“ na oči sveta pretvorila u akciju obaranja režima i ogoljenu poteru za životom Muamera Gadafija.
Moskva je potom procenila da je bila izigrana pa ne dopušta da se Libija ponovi u slučaju njihovog retkog bliskoistočnog saveznika, kupca oružja i domaćina jedine ruske pomorske baze u Mediteranu, Sirije.
Čim su se odlučili na kontraofanzivu u UN, Rusi su namah postali zločesti momci. Imperija zla, što bi rekao Ronald Regan.
No, vredi pročitati nacrt rezolucije koju je, uz podršku Zapada i Arapske lige podneo Maroko. Šta tu podnosioci predlažu? Ništa što bi zaista sprečilo da protivnici i simpatizeri sirijskog režima i dalje ginu.
Zašto se, mimo režima odgovornog za smrt moguće i 5.000 ljudi, ne pominju oni koji su dosad pobili 2.000 pripadnika sirijskih snaga reda? Zašto bi trebalo slušati glas Saudijske Arbije dok Rijad šalje trupe da uguše Arapsko proleće u Bahreinu?
A zašto su Rusi i Kinezi stavili veto? Da bi sačuvali saveznika. I još nešto: ukoliko bi se saglasili sa intervencijom u Siriji, pucali bi sebi u nogu jer bi sutra neko mogao da traži slične rezolucije u njima savezničkim zemljama.
Sirija je postala oruđe Moskve i Pekinga da prekinu ono što doživljavaju kao zapadnu uzurpaciju UN u slučajevima kada treba oboriti njima neprijateljske režime ili po svaku cenu zaštiti saveznike.
Ima u svemu tome i naplate starih računa. Dok Zapad ne zaboravlja kako ga je Rusija 1990-ih u Savetu bezbednosti blokirala oko Srbije i balkanskih ratova – zbog čega se ignorišući UN okrenuo NATO-u i bombardovanju 1999. – Rusi imaju svoj spisak.
Amerikanci su Ruse neutralisali u radu kvarteta koji se bavi izraelsko-palestinskim konfliktom. Moskva je prošle godine, sem Libije, morala da proguta veto SAD na rezoluciju kojom se jevrejska naselja na okupiranim teritorijama proglašavaju za ilegalna, a 2006. je slično doživela sa rezolucijom koja je zahtevala obustavu izraelskih vojnih operacija u Gazi.
Zapadne zemlje dugo su podržavale arapske diktatore, besramno inicirale rat Iraka protiv Irana, stajale iza izraelske kolonizacije, okupirale Irak ostavljajući ga u tragičnom stanju. Danas mnogo hipokrizije unose u iransko nuklearno pitanje.
Istovremeno, ne uspevajući da nađu rešenja za probleme regiona, pre svega palestinski, Amerikanci i saveznici polako abdiciraju – što podrazumeva da drugi popunjavaju napušten prostor. To je omogućilo angažman Rusije, Kine, Turske, Irana ili Katara.
Asad je pogrešio kada je pre godinu dana procenjivao da će Sirija biti izuzeta od Arapskog proleća. Oni koji su marta prošle godine zahtevali reforme sistema danas traže predsednikov odlazak. Ali, postoji i veliki broj onih koji su uz režim jer ne žele da dožive brutalnu repliku Iraka i Libije.
Velike igrače ne interesuju ni prvi ni drugi. Njima je Sirija prilika da odmere svoju trenutnu snagu. Što je još jedna potvrda kraja unipolarnog sveta i nagoveštaja nekog novog hladnoratovskog nadmetanja.
Boško Jakšić
objavljeno: 12.02.2012
