Izvor: Blic, 03.Okt.2015, 17:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Evropa se budi iz američkog sna"
Portal "Forum.tm" objavio je zanimljivu analizu događaja u Siriji iz pera novinara Damira Pilića, koju prenosimo u celini.
Ljudi širom Evrope napokon progledavaju. Od Gibraltara do Urala, od Rejkjavika do Istanbula sve više Evropejaca shvata ko im radi o glavi. Kako to biva u visokobudžetnim mafijaškim filmovima, krvnik je obično neko iz bliskog okruženja, u kojeg žrtva (Evropa) ima puno poverenje.
Tako je i sada: glavna pretnja Evrope nije Vladimir Vladimirovič >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Putin, nego onaj ko u Putina upire prstom, vičući "drž'te lopova", e da se Vlasi ne dosete – Sjedinjene Američke Države, piše Pilić, a prenosi portal "Forum.tm".
Ali Vlasi se polako dosećaju. U tome im pomažu izbeglice iz severne Afrike i s Bliskog istoka. Gledajući te divovske reke unesrećenih ljudi, koje od građana Evrope izvlače i ono najbolje i ono najgore – preteći da Evropa odustane od svojih ključnih vrednosti koje je čine najsocijalnijim i najprosvetljenijim kontinentom – prosečan Evropljanin mora da se zapita (i već se, na sreću, počeo pitati): "Ama čekaj, dođavola, kako je sve ovo počelo? Ko je odgovoran za ovu biblijsku seobu naroda?"
I amaterski istražilac, građanin Evrope, počinje da sebi postavlja nova pitanja. Ko je pokrenuo rat u Iraku 2003. godine, koji je doveo do pogibije milion Iračana, a sve pod lažnim izgovorom da irački diktator Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništavanje?
Ko je pokrenuo rat u Libiji 2011. i ubio njenog vođu Muamera Gadafija, nakon čije smrti Libija do dana današnjeg tone u plamenu i haosu desetina lokalnih milicija i paravojnih snaga?
Ko je te iste 2011. pokrenuo rat u Siriji protiv Bašara al-Asada, sukob koji još traje bez svetla na kraju tunela, i koji je dosad doneo 200.000 mrtvih i deset milona izbeglica i prognanika?
Ko je, dakle, srušio sekularne multietničke režime severne Afrike i Bliskog istoka u korist islamskih fašista, pred kojima milioni ljudi danas beže u Europu? Ko je arapskoj mladosti lažno obećavao da će im doneti demokratiju i ljudska prava, a u realnosti im je doneo samo "čemer, smrt i jad"? I ko, na kraju krajeva, upravo destabilizuje Evropu?
I pita se tako naš amaterski istražilac, građanin Evrope, i vidi da svi odgovori vode na jedno te isto mesto, koje se u današnjem svetu zove "Zapad", a pritom se najčešće misli na udarnu ideološku i vojnu šaku tog Zapada – Sjedinjene Američke Države.
Iako je razaranjem – prema našim standardima nedovoljno demokratskih, ali stabilnih – društava severne Afrike i Bliskog istoka proizvela milione izbeglica čiji prvi talasi sada stižu u Evropu, Amerika se ograđuje od posledica tih društvenih katastrofa: najviši funkcioneri Sjedinjenih Država, uključujući i državnog sekretara Džona Kerija, hladnokrvno izjavljuju da su spremni da prime tek nekoliko hiljada izbeglica, a za godinu-dve, ako Bog da, možda i svih sto hiljada (od početka rata u Siriji 2011. samo je 1500 Sirijaca dobilo dozvolu ulaska u SAD).
U međuvremenu, Amerika je preduzela još jedan kvaran spoljnopolitički posao čije posledice izrazito štete našem kontinentu: pokušala je da nas, i prilično u tome uspela, zavadi s majkom Rusijom. Proizvodnjom lažne histerije o tobožnjim ruskim planovima za invaziju Evrope (tako slične histeriji o tobožnjem iračkom oružju za masovno uništenje), koja u praksi služi kao izgovor za dovlačenje američke vojne opreme u Evropu, SAD je uspeo da usadi strah i rusofobiju kod dobrog dela Evropljana, što ima negativne društvene, političke, ekonomske i sve druge moguće implikacije za naš kontinent.
Ako je tačno ono što tvrdi hrvatski umetnik Vlado Martek – da je Evropa pola Amerika, a pola Dostojevski – onda stoji da su Sjedinjene Države pokušale da nas odvoje od naše duševnije polovine. To se zove zlostavljanje. Pravi Evropljanin nikad se neće odreći Amerike, ali bogami neće ni Dostojevskog ni Rusije.
Ne možemo sa sigurnošću da utvrdimo koji su ciljevi ovakvih američkih postupaka, ali itekako na svojoj evropskoj koži osećamo njihov efekt: Evropa postaje sve slabija, ranjivija i zavisnija od Amerike. Ako su geopolitički stratezi Ujka Sema to hteli, bogami rade dobar posao. Kvarno, ali kvalitetno.
Decenijama su građani Evrope sa smeškom i velikom zahvalnošću gledali preko Atlantika, na svog "mlađeg, ali jačeg brata". Pamtili su Evropljani – i nikad se to ne sme zaboraviti – veliku ulogu Sjedinjenih Država u Drugom svetskom ratu, njihov dragoceni doprinos u slamanju nacifašizma. Istina je da su žrtve Sovjetskog Saveza i Crvene armije u WW2 nemerljive prema svima ostalima, istina je i da su Titovi partizani dali izuzetno važan obol toj ključnoj pobedi čovečanstva, ali svejedno se uvek mora imati na umu da su Amerikanci časno uleteli kada je Evropi trebalo.
Pored te ratne zahvalnosti, decenijama su građani Evrope gledali na Ameriku kao na uspešan kulturološki i društveni eksperiment koji je plenio svojim melting-potom i "otvorenošću za sve" (dobro, osim za komuniste), a naročito su američki filmovi i muzika za Evropljane iza "gvozdene zavese" predstavljali prozor u jedan mnogo šareniji svet od onoga u kojem su živeli.
I zato je prosečnom građaninu Evrope danas teško da gledaju kako njegov "mlađi, ali jači brat" postaje karikatura svega što je nekad predstavljao i značio u slobodarskom smislu. O tome sve češće svedoče i brojni komentari čitalaca na hrvatskim portalima, među kojima za potrebe ovog teksta izdvajamo sledeći:
"Ni na kraj pameti mi pre neku godinu nije bilo da ću pisati nešto protiv USA. Koja to država ima lepšu muziku, rok, bluz i da ne nabrajam puno drugih, pa filmovi, to je bila zemlja mojih snova. Kad bi svirala USA himna, osećao sam se ponosno. Teška srca sam shvatio da im je politika nešto drugo od običnog građanina Amerike ili neke rok zvijezde. Preko rok glazbe su amerikanizirali ceo svet, bar veći deo. Svet bi bio dosadno mesto za život bez američke kulture. Nije bilo lako jednom amerikanofilu kao meni da priznam da im je spoljna politika antievropska i ekspanzionistička i da je vode multinacionalne kompanije s kojima prosečan Amerikanac nema ništa."
Odnosno, kako je to pre neki dan u Jutarnjem listu sažeo Miljenko Jergović:
"Nakon totalnog moralnog bankrota Sjedinjenih Američkih Država, skoro sav moralni kapital zapadnog sveta u nemačkim je rukama."
A kad smo već kod Nemačke, sve je više znakova da progledavati počinje i kancelarka Angela Merkel, koja je ove nedelje pozvala Sjedinjene Države da prihvate više izbeglica i tražilaca azila. Večna je šteta što nije progledala i ranije, kad je prekoatlantski brat začinjao svoj "demokratski pohod" na Bliski istok.
Poslednji će, čini se, progledati profesor Ivo Banac, slavni liberal i demokrata koji u Jutarnjem listu neumorno ispisuje poternice za svima koji se drznu da javno ukažu na to da Amerika više nije ono što je bila. Ko kritikuje američki imperijalizam, taj je protiv demokratije, a vrlo verojatno je i Putinov plaćenik – tako otprilike izgleda ta binarna i bipolarna logika kojom se vodi ova široka liberalna i slobodarska duša. Pogledajte samo rečenicu kojom je profesor završio svoj nedavni tekst:
"Što se mene tiče, mi građani 'kvazidržava' možemo da budemo zadovoljni što smo s grbače skinuli velike i jake države vođene Sadamom, Asadom, Gadafijem i... (pa znate i sami!)."
Zaista, teško je objasniti tu pustoš srca. Milion mrtvih u Iraku, a naš profesor je zadovoljan što smo s grbače skinuli Sadama. Od zemlje u koju je hrlila da radi cela Afrika i pola Evrope (među njima i brojni građani Hrvatske), Libija je postala zemlja iz koje ljudi beže od smrti, a našeg demokrata ugodne srsi prolaze što smo se rešili Gadafija. Dvesta hiljada mrtvih Sirijaca i pedeset puta toliko sirijskih izbeglica i prognanika, a naš liberal prede od zadovoljstva što smo na putu da maknemo i Asada, bez obzira što bi tek tada u Siriji i na celom Bliskom istoku nastala prava klanica.
U pojedinim je trenucima bilo grdo i bojala sam se stampeda, no, nasreću, nitko nije stradao', rekla je Dragana Shoukry.
I džaba je, apsolutno džaba, podsjećati ljude kao što je Banac na reči sirijske neveste, Hrvatice Dragane Šukri – objavljene baš u Jutarnjem listu – koja ovih dana danonoćno stoji na braniku izbegličkog talasa u rodnom Tovarniku i sa suprugom, Sirijcem Nizarom, svojim znanjem arapskog pomaže izbeglicama i MUP-u:
"Kao Hrvatica, prema Siriji sam imala predrasude dok nisam upoznala supruga, njegovu porodicu. Kad sam otišla tamo, i kad su me primili, Sirija mi je postala druga država. (...) Sirija je bila predivna, ljudi su živeli normalno bez ikakvih problema, otvoreni prema strancima, mešane kulture, mešane vjere, prihvatali su apsolutno sve i to što se dogodilo uticaj je neke više sile..."
Ali šta vredi to što priča Dragana Šukri kad naš Banac zna da je Asad čisto zlo kojeg treba maknuti da bi ljudi u Siriji mogli da "žive normalno bez ikakvih problema": Dragana drumom, Banac šumom. Dirljivo je kako naš demokrata brine za američke interese (pitaj Boga zašto), ali je nešto manje dirljivo kako u svojoj liberalnoj duši ne uspeva da pronađe ni minimum saučešća za veliku ljudsku tragediju koju je izazvala američka spoljna politika.
No, nije ni bitno da razni banci progledaju. Važno je da su progledavati počeli građani Evrope.
Pogledaj vesti o: Sirija
