Izvor: Politika, 15.Avg.2015, 09:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dragana između Srbije i Sirije
Kako su se u Beogradu srele izbeglice iz nekih dalekih zemalja i Dragana Srbljak, koja je bila ranjena u Goraždevcu 2003. godine
Svako ko u ranu zoru dođe u Beograd autobusom ovog leta prolazi pored dece, žena i muškaraca koji leže i gledaju besciljno svuda okolo. Tako se mnogima, verovatno prvi put, dolazak u Beograd pretvorio u svojevrsni parastos i u mučninu izazvanu prizorom ljudi uništenih života koji leže u beogradskoj prašini. Ispratiće vas iz parka kod Ekonomskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << fakulteta neke prazne oči dok polazite u centar za svojim potrebama. Hoćemo li ih se sećati, hoćemo li sebi i drugima postavljati pitanje: otkud oni sada tu, ko ih je pokrenuo iz njihovih zemalja i domova? Kakav se to besmisao uselio u njih, prepoznajemo li nekog bliskog u njima? Sve nam to nekako postaje normalno. Istog dana na pešačkom ostrvu ispred Crkve Svetog Marka autor ovog teksta sreo je devojčicu Draganu Srbljak iz Goraždevca. „Nisam mogla više, morala sam da odem”, kaže kao da se stidi devojka koja je preživela ranjavanje na reci Bistrici i smrt dečaka Ivana Jovovića i Panta Dakića. Teško ranjena u nogu, a potom prebačena u pećku bolnicu gde su joj albanski lekari na prostrane rane stavili gips, Dragana je do prošle godine živela u Goraždevcu i njen život je imao smisla. Nadala se nečemu, nadala se da može ostati u okruženju koje joj je blisko, ali je nešto obesmislilo njene želje, krv koja je ostala na Bistrici. Više od deceniju radila je sve što je trebalo: završila je farmaceutsku školu, u oktobru treba da diplomira psihologiju na Filozofskom fakultetu, izdržala je zlo spolja, a onda su je oterale „njene” vlasti iz geta. Za nju nije bilo posla. Sam vrh beogradskih zdravstvenih i ostalih vlasti davao je preporuke nekoliko puta, ali lokalni funkcioneri iz opštine Peć i Doma zdravlja nisu želeli da to sprovedu. I tako to godinama opstruiraju, ne zanima ih Draganina sudbina, jer „imaju važnijih obaveza” ili jednostavno kažu: „Biće posla”. Usput, taj posao je izgleda nekom drugom namenjen, a za desetine besmislenih izgovora nema nikakvog opravdanja. Lokalna mržnja, korupcija, osećaj pravde, geto u kome svako zna koliko kašika imate u kući, po drugi put su uništili život Dragane Srbljak, a svečano otvoren novi Dom zdravlja i danas stoji prazan.
„Radila sam ovde, u Beogradu u veleprodaji ’Mediko farma’. Dogovor je bio da će mi plata biti 30.000 dinara, dao mi je 15.000, a nije mi platio nedelju dana, pa sam otišla”, priča Dragana. Radila je na onoj jednoj zdravoj nozi i sa ranom koja joj govori: Ni ovaj svet nije tvoj!
Ta ista poruka ispratila je sada već milione nesrećnika iz Sirije, Avganistana, Iraka, neke od njihovih rana mogu se ove godine videti po Srbiji i zjape ovih dana iz beogradske prašine.
Dušan Spasojević, bivši ambasador Srbije u Turskoj, kaže za „Politiku” da su televizija i internet „taj mučeni svet oslobodili najvećeg straha, straha od nepoznatog” i dodaje: „Baš kao što su ista ta televizija i internet postali najmoćnije oružje u rukama Islamske države. Ona preko njih širi isti taj strah, strah od nepoznatog. Ti se mučenici odvaže na to dugo putovanje jer imaju potpuno jasnu i preciznu predstavu o tome šta ih čeka na kraju. Isto tako mislim da su svesni da im zapadna civilizacija, koja je i te kako odgovorna za njihovu nesreću, duguje gostoprimstvo.”
Hoće li i kako Zapad boleti njihova nesreća? Verovatno hoće, kad iz poniženih provali neki novi neuspeh i zlo, kad se ono što su spoznali i očekivali bude izjalovilo i izrodilo u suprotnost.
I Dragani je jedno bombardovanje uzelo grad Peć, nakon čega je nastao srpski geto Goraždevac, a u njemu propala lokalna srpska vlast dovršava ono što su velike sile i Albanci i zlotvor sa Bistrice satrli do besmisla. Sada se Dragana u Beogradu stidi, a na jučerašnji dan, pre godinu dana, došla je samo u crkvu, kratko do groba Ivanovog i Pantovog, pa onda pobegla u svoj dom i sramotu, kojoj samo ona zna razlog i dubinu. Dovoljan je običan telefonski poziv iz prestonice u geto, pa da jedna mlada osoba, ostvari najvažniju pobedu, možda i prvu u životu. Pita li neko šta nedostaje u domovima Dakića, Jovovića, Bukumirića, Ugrenovića?
Do tada će nevina krv sa Bistrice stajati na savesti svima, govoriće s beogradskog pločnika i izbegličke bede, osetićemo je pod nogama kad nam bude lepo. Prepoznaćemo je u mučenim ljudima s istoka, jer naša Dragana Srbljak je u Beogradu, na parastosu.
----------------------------------------------------------
Pronaći ubice
Parastos ubijenim dečacima Pantu Dakiću i Ivanu Jovoviću u Crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Goraždevcu služio je episkop raško-prizrenski Teodosije sa sveštenstvom i monaštvom. On je pred rodbinom, prijateljima i predstavnicima vlasti upozorio da će ubice sigurno odgovarati na božjem sudu, ali i da se moramo nadati i zemaljskoj pravdi.
„Nije ovo običan zločin, ja razumem da neko nekog može da ubije, da kidnapuje, ali da pucaš na 100 gole dece sa 78 metaka u dva rafala i jednom pojedinačno, to je zločin nad zločinima”, kaže Milisav Dakić, otac ubijenog dečaka Panta.
Parastosu su prisustvovali zamenik šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju Željko Jović, gradonačelnik Gračanice Vladeta Kostić, potpredsednik kosovske vlade Branimir Stojanović, kao i predstavnici lokalnih srpskih institucija. „Nikada ne smemo odustati od prava da saznamo ko je pobio našu decu. Dok se to ne dogodi ne možemo imati normalan život i međuljudske odnose. Mi ćemo kao srpski predstavnici i svi koji posle nas budu u Prištini govorili u ime Srba, ponavljati da se u Goraždevcu desio zločin nad decom koji nije kažnjen”, rekao je Stojanović.
Istraga Unmika povodom jednog od najmonstruoznijih zločina, u kome su teško ranjeni Bogdan Bukumirić, Dragana Srbljak, Đorđe Ugrenović i Marko Bogićević nije dala nikakve rezultate. Veče posle ubistva, iz okolnih albanskih sela puštana je glasna muzika. Misija Euleksa ponavlja da će slučaj biti pokrenut ukoliko se pojave nove činjenice i dokazi.
.jpg)
