Izvor: Vostok.rs, 28.Dec.2016, 11:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doktor Liza: Cveti Luka je moj uzor
Razgovor s nedavno nastradalom ruskom dobrotvorkom Jelisavetom Glinkom
Jelisaveta Petrovnu Glinku ruski narod od milja zove „doktorka Liza“. Ona je ceo svoj život posvetila pomaganju drugima. Predvodila je dobrotvornu organizaciju „Pravedna pomoć“ i dugi niz godina se bavila palijativnom negom i starala se o ljudima, koji su bolovali od neizlečivih bolesti. Tragično je nastradala kada se srušio avion kojim je letela u Siriju, dostavljajući lekove i medicinska sredstva za bolesnu decu. Pravoslavie.RS u spomen njoj prenosi ovaj intervju.
– Gospođo Glinka, kome Vi na prvom mestu pružate pomoć? I kako donosite odluku kome je pomoć najpotrebnija?
– Pomažem prvo onima, koji će se pre upokojiti. Do tog saznanja ponekad možete doći kroz analizu spoljnih faktora, a ponekad i kroz sticaj okolnosti. Neko umire od bolesti, neko od gladi, a nekome isključe struju i on nema gde. Svi pacijenti su posebni. Ja pomažem onima, kojima je moja pomoć najpotrebnija.
Osećam da je pomoć potrebna konkretnom čoveku, koji je preda mnom, ne samo kao lekar, već kao čovek. I svako drugi na mom mestu bi to osetio. Onaj ko se često susreće sa bolesnima to razume.
– Kolikom broju ljudi ste pomogli pred smrt?
– Ne brojim. Sigurno ima više od hiljadu onih uz koje sam bila u trenutku kad su preminuli.
– Kakva je pomoć potrebna ljudima koji se nalaze na pragu smrti? Da li je to moralna pomoć, držati nekoga za ruku kako bi osetio ljudsku toplotu ili je to fizička pomoć, ublažiti bol?
– Već 20 godina se staram o teško bolesnim ljudima i znam da svako ima svoju želju. Pošto ne postoje dva identična porođaja, ne postoje ni dve identične smrti i kao što smo za života svi različiti, tako se i upokojimo na sebi svojstven način. Zato svako ima svoju poslednju želju. No, ono što u tom trenutku spaja sve ljude jeste da niko ne želi da se muči dok umire.
– Šta je za vas, ne kao lekara, već kao čoveka najvažnije u tom trenutku?
– Glavno je da čovek u poslednjem trenutku ne oseća nikakv bol u svakom smislu, da ne strada moralno i da se ne muči fizički. Te dve stvari su mi veoma važne i kao lekaru i kao čoveku. Pritom pod moralnim stradanjem podrazumevam da svaki čovek ima pravo da se upokoji na dostojanstven način, tako da ne budi ponižen u trenutku smrti.
– U svom blogu tražite pomoć za svoje pacijente ne samo u vidu lekova ili odeće, već i u vidu molitve. Kada ste kao lekar shvatili da je molitva neophodna?
– Kada god upućujem poziv ljudima da se mole za nekog mog pacijenta, činim to u skladu sa željama njegove porodice. Ja ne pomažem isključivo pravoslavcima, već i ljudima drugih konfesija. To što sam ja pravoslavna nikako ne utiče na moju negu prema pacijentima i na njihove želje. Jedino kada je čovek u poslednjim trenucima sam, bez igde ikog, lično pozivam ljude da se mole za njega, jer nema njegove porodice koja bi mogla da donese tu odluku.
– Često citirate Luku Vojno-Jaseneckog. Kako je njegov primer uticao na vaš život?
– Naučila sam da radim ne obazirući se ni na šta, to je glavno. Najčešće čitam dela i žitije Svetog Luke, i to činim još od svoje šesnaeste godine. Uvek ga čitam, i kada mi sve ide od ruke, ali i u teškim trenucima. On je i u najgora vremena uspeo da sačuva ljudski odnos prema bolesnima, prema utamničenima, pa i prema komunistima, on ih je sve lečio i svima pomagao. Zahvaljujući Svetom Luki ja ne obraćam pažnju na to ko je čovek kome treba da pomognem. Ima pacijenata sa kojima mi se ne sviđa da radim. Ali, onda uzmem da čitam delo Svetog Luke Vojno-Jaseneckog i jasno mi je da prema bližnjem svom moram da se odnosima kao prema sebi samoj. Ipak, za mene su najsložnije njegove propovedi, jer ja ne uspevam da ispunim monaški ideal, koji on predstavlja.
Imam sve knjige, koje su napisane o njemu, kao i mnogo njegovih ikona. U našem centru palijativne nege u Kijevu nalazi se velika ikona Svetog Luke, koja je osveštana na njegovim moštima u Simferopolju. Puno pišem o njemu, delim odlomke iz njegovih propovedi na sve velike crkvene praznike, ali ga ne propagiram, jer njemu to nije potrebno, a i ne namećem ga svojim kolegama i pacijentima. Pritom, smatram da neka njegova dela treba da pročitaju svi lekari i medicinsko osoblje, dok su još na studijama.
– Kakvo zadovoljstvo Vam pruža vaš rad?
– Postoje srećni trenuci kada se bolesniku stanje popravi ili kada mogu da nahranim onog koji gladuje. Slava Bogu, ako on uspe da se najede i kada šesti put zaredom uzme od nas kašu, koju delimo beskućnicima na železničkoj stanici. Srećna sam kada vidim da je on sit. Zadovoljna sam kada previjem gnojnu ranu i vidim da je čoveku postalo lakše. Dobro se osećam ako mogu bilo kome da pružim neku sitnicu, koja mu je preko potrebna.
– Vi odavno pomagažete bednima i siromašnima, a postoje mnogi koji bi pratili Vaš primer, ali ne mogu da se usude da im priđu, jer se boje neprijatnosti. Šta biste Vi posavetovali takvim ljudima?
– Ja vrlo dobro razumem te ljude i to je, u neku ruku, prirodna rekacija. Takvi ljudi ne treba da da rade sa beskućnicima u teškom stanju. Ljudi moraju da razumeju da je takav trud opasan, a u mnogim slučajevima i nezahvalan. Pored toga, niko i ne kaže da neko bez ikakvog iskustva treba prosto da priđe beskućniku nasred ulice i da počne da ga previja.
– Dobro, ako ih ne treba previjati, možemo im bar kaše dati.
– Ako uspemo da proniknemo kroz grubu spoljašnjost beskućnika i da u njima vidimo ljude, sav strah i neprijatnost nestaju. Ako shvatate da se pored vas nalazi čovek kome je potrebna pomoć, sasvim je svejedno kako on izgleda. Morate u svakome da spoznate ličnost i tada sve postaje jednostavnije. Ima dana kada se staram o beskućnicima, a na ulici je 30 stepeni, neprijatni mirisi počinju da se šire, ja razgovaram sa njima, pitam ih za ime, odakle su, da ne bih obraćala pažnju na neprijatnosti. Oni pričaju sa mnom i meni je lakše da radim sa njima. Po pravilu, kada se nađeš sa tim jadnim ljudima lice u lice, oni ne lažu, pokazuju vam svoje ljudsko lice i uspostavlja se normalan odnos. Tako ja izlazim na kraj sa svim poteškoćama. Ali ja se ne bavim samo beskućnicima, već i siromašnima, koji se usled raznih nesrećnih životnih okolnosti nalaze na granici egzistencije.
Skoro mi je prišla žena, sva uplakana. Želela je da sahrani svog sina kako dolikuje. I morala je četiri meseca da juri po Moskvi da bi to završila! Uzgred, ona je takođe beskućnica. Ali niko ne bi to pomislio, sudeći po njenom izgledu.
Za one koji su previše gadljivi, postoje i drugi načini da pomognu. Vidite li ove džakove na kojima piše „testenina“, „griz“, „heljda“? Čovek koji nam ih je priložio ne može da pređe preko neprijatnosti, koje su nezaobilazne u radu sa beskućnicima, ali ih iskreno žali. I tako, on nam redovno donosi namirnice, a mi ih delimo. Svako ima svoj zadatak. Ja mogu da radim sa rukama, ne zazirem od bolesnih. Ali meni je sto puta vredniji onaj koji nam donosi namirnice, jer svako može da radi ono što ja radim, ali neće nam svako dati prilog, bez i da vidi naše pacijente. Mnogo je veći podvig onih koji nas pomažu lekovima i raznim proizvodima, nego moj.
– O čemu razgovarate sa ljudima, koji su na samrti?
– O svemu. Teme utvrđuju bolesni. A ja sam im potpuno predana, jer ja radim za njih.
– Da li oni to tako shvataju?
– Veoma brzo. Već posle drugog ili trećeg susreta sa mnom, shvataju da sam im na raspolaganju. Ako neko započne razgovor o svom detinjstvu, ili o događajima iz svog života, ja ću o tome pričati sa njim. Meni se obraćaju raznovrsni ljudi. Bio je jedan sveštenik, s kojim sam razgovarala 72 časa do njegove smrti. To je bilo jako komplikovano za mene, jer nisam bogoslov. Naučila sam mnogo iz toga što sam se starala o dva sveštenika i o jednom sinu sveštenika. Uglavnom oni vode razgovor, jer to priliči njihovom činu i statusu, ali dođe trenutak kada i ja nešto treba da kažem. I ja mislim: šta ja mogu da im kažem?
– Uskoro će biti četiri godine od osnivanja vašeg dobrotvornog fonda „Pravedna pomoć“. Recite nam nešto o dostignućima fonda za to vreme?
– Ja tu izdvajam dva momenta. Prvi je povećan broj onih, koji su spremni da pomognu našim pacijentima. A drugi je povećan broj samih pacijenata, kojima pružamo negu. Samo ne znam da li se tome treba radovati ili ne.
– Da li ih je više, jer su se pogoršali njihovi životni uslovi, ili zbog toga što je mnogo ljudi saznalo za fond?
– Mislim da su u pitanju životni uslovi. Status mog fonda se nije izmenio, kao ni broj stalno zaposlenih u njemu.
– Da li Vi smatrate da je normalna situacija u kojoj se država ne stara o beskućnicima, već to čine privatni fondovi, poput vašeg?
– Takva je situacija svuda u svetu i nijedna država ne može rešiti problem krajnjeg siromaštva. Dobro je što u Rusiji postoje kvalitetni zakoni, koji omogućuju društvenim organizacijama da se legalno bave ovim kategorijama pacijenata.
– U kojoj meri je za funkcionisanje dobrotvornih fondova važna ličnost ljudi koji rukovode njima?
– Šefovi su u dobrotvornom radu najmanje važni, bitni su pacijenti. Mada, organizatori imaju bitnu ulogu. Ali od vrste fonda zavisi broj pomoćnika i priložnika, primera radi fond koji pomaže deci će uvek biti popularniji od fonda koji se bavi beskućnicima, poput mog. Zbog toga sam okupila mali kolektiv, ali povezan i predan.
– Da li Vam laska, kada o Vašem trudu govore Vaši prijatelji i porodica?
– Apsolutno ne. Uopšte ne volim kada me hvale. Moja deca, znaju tačno čime se ja bavim. Jedno vreme su mi pomagala u podeli pomoći na železničkoj stanici, a sada ih ne vodim sa sobom, jer ima previše beskućnika i za decu je postalo opasno.
– Zašto su Rusiji sada potrebni centri za palijativnu negu, ako ranije nisu postojali?
– Palijativni centri u Rusiji postoje već 13 godina. Kako je govorio akademik Lihačov: „Nivo bola dostiže nezamislive granice“. To je jedan od glavnih razloga za osnivanje ovakvih centara. Centri za palijativnu negu postoje širom sveta i oni nisu potrebni samo bolesnima, već i njihovim bližnjima. Naši pacijenti o kojima se danas staramo, neće doživeti završetak izgradnje tih centara, mi gradimo za budućnost.
A kod nas se otvaraju centri za one koje boluju od raka, ali iz nekog razloga su zaboravljene ostale kategorije pacijenata. Zaboravljeni su siromašni i prihvatilišta! A u Rusiji imamo bogatu tradiciju staranja o nemoćnim ljudima, pri tom danas nemamo ni bolnice za siromašne ni prihvatiliša – ništa. Ne možemo dobiti potrebna sredstva od gradskih vlasti. Sasvim nedavno sam pisala bivšem ministru zdravlja Zurabovu da nam pomogne u izgradnji bolnice za siromašne. On je odgovorio da smatra necelishodnim izgradnju bolnice za neonokološke i usto siromašne bolesnike. Čak i u tih 12 centara za palijativnu negu, namenjenima onkološkim bolesnicima, postoje liste čekanja. Iako umirući pacijenti, u proseku, tamo provode samo 21 dan.
Pored svega, palijativni centri su nam neophodni. Takođe nam je potrebna i patronažna služba, koja predstavlja drugi činilac palijativne nege. Naš fond faktički vrši funkciju patronažne službe i u tome mi zauzimamo ulogu države. Na Zapadu, 90% pacijenata koji boluju od neizlečivih bolesti umiru kod kuće, na zato što nema dovoljno centara, već zato što je to njihova želja. I sasvim je normalno da neko umre u sopstvenom domu. Međutim, da bi mu bili obezbeđeni dostojanstveni uslovi u poslednjim danima njegovog života, mora da postoji patronažna služba, jer porodica nije u stanju da pruži svu potrebnu negu: ni u Americi, ni u Švedskoj, pa ni kod nas. To se uči: kako se starati o bolesniku, kako menjati pelene za odrasle, kako davati sredstva za ublažavanje bola itd. Kod nas se takva patronaža praktikuje samo u jednom palijativnom centru, ali on ne radi svakodnevno i 24 časa.
– Vi ste pomenuli da je u predrevolucionarnoj Rusiji bio razvijen sistem nege o bolesnima i siromašnima pri Crkvi. Da li to možete nekako iskoristiti u svom poslu?
– Da, izučavala sam iskustva obitelji Marto-Marijinskog manastira. Sa suzama u očima sam čitala o tome kako su se monahinje nekada starale o bolesnima. Kada sam počela da proučavam istoriju nege o bolesnima u ruskim manastirima, videla sam da ona seže sve do Kijevsko-Pečerske lavre. Pri manastirima su postojali čitavi kompleksi zgrada gde su se monasi brinuli o ubogima, bolesnima i siročićima. Praktično su u svim manastirima hranili i pomagali beskućnike. Danas, manastiri mogu pomoći tim ljudima da se prehrane, ali nemaju sredstava da im omoguće prenoćište, prosto nemaju mesta. A kada bi samo iselili jednu banku i taj prostor pretvorili u bolnicu za beskućnike, postigli bismo mnogo, dok bi gubitak za grad bio beznačajan. Ubeđena sam u to. Ili ako bi iz jedne stare zgrade, koja je nekada bila dobrotvorni centar, premestili kancelariju nekog preduzeća, i opet na tom mestu počeli da činimo dobra dela, zar to ne bi bio veliki uspeh? Ja ne kažem dajte meni sve te zgrade, neka bilo ko drugi tamo osnuje bolnicu. Ali to treba da se uradi umešno i kako treba: ne da se sve te institucije razbacaju na 600 mesta, nego na 30 i da sve to bude pri manastirima. Neka to budu male bolnice u centru Moskve, kao nekada.
S Jelisavetom Glinkom
razgovaro Igor Zibin
S ruskog Aleksandar Đokić,
Pravoslavlje
