Izvor: Politika, 29.Maj.2012, 22:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez apetita za intervenciju
Amerika bez jasnog kursa za Siriju, gde je situacija mnogo komplikovanija nego u Jemenu i sasvim drugačija od one u Libiji
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Oni koji su se ponadali da je izjava koju je general Martin Dempsi, načelnik Združenog generalštaba američkih oružanih snaga, dao u ponedeljak – da je moguća i vojna intervencije u Siriji – juče su ostali razočarani, pošto je iz Bele kuće naknadno saopšteno da to nije bila „koordinisana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << reakcija”.
U okolnostima kada se unutrašnji konflikt u ovoj bliskoistočnoj zemlji koji ulazi u 15. mesec dramatično pogoršava, nekoliko zapadnih zemalja je reagovalo – proterivanjem sirijskih ambasadora. Među njima, međutim, nije bilo Amerike, uprkos tome što ovde rastu unutrašnji pritisci da se nešto učini.
To je nešto što je ovde već viđeno mnogo puta: apeli da se „nešto učini” prethodili su tokom devedesetih američkoj intervenciji prvo u Bosni i Hercegovini, a potom „vazdušnom ratu” sa Srbijom, zbog Kosova… Slični pritisci proizveli su i kampanju bombardovanja Libije, ali po svemu sudeći ovoga puta neće doneti isti rezultat i kad je u pitanju Sirija.
Ovoga puta međutim nema „koordinisane” medijske pripreme koja bi opravdala direktno angažovanje. Ima samo nastojanja da se izvuče politička korist. Lider „jastrebova” u Senatu tako je bivši predsednički kandidat, Obamin protivnik iz 2008, Džon Mekejn, kome sekundiraju kolege senatori Džo Liberman i Lindzi Grejem, smatrajući da je rešenje opet „jednostavno”: upošljavanje američkih i NATO bombardera, odnosno „rat iz vazduha” protiv Bašara al Asada. Njima se, sa ne tako konkretnim predlozima, već samo apelom da „Obama deluje samopouzdanije” i da „ne ignoriše pozive kongresnih lidera”, pridružuje i još neformalni predsednički kandidat republikanaca Mit Romni, za koga bi najkonkretniji potez bilo naoružavanje libijske opozicije.
Obamina strategija međutim ostaje da intervencija nije poželjna, jer je situacija u Siriji mnogo drugačije od one uoči početka akcije u Gadafijevoj Libiji. Rešenje za koje se zalaže jeste smena vlasti po jemenskom modelu, za šta je neophodan pristanak Rusije. U to će pokušati da ubedi Putina, koji je, ponovo u ulozi predsednika, već nagovestio da nije baš za preveliku srdačnost sa Amerikom.
Zvanično, Moskva želi da „tranziciju vlasti” izvedu sami Sirijci, ali istovremeno Asada smatra „faktorom stabilnosti”, postavljajući pitanje na koje danas niko nema odgovor: „Ako Asad ode, ko će da ga zameni?”
Sirija je jedina preostala „klijent država” Rusije na Bliskom istoku, a u njoj se sučeljavaju i interesi Irana i Saudijske Arabije, a praktične korake da tamo uspostavi svoje uporište preduzela je i Al Kaida. Otuda, iz vizure Vašingtona, nije poželjno ni naoružavanje sirijske (nejedinstvene) opozicije, jer bi to oružje „moglo da završi u rukama neprijatelja SAD”.
Tračak nade doneo je pre dva meseca lansiran mirovni plan generalnog sekretara UN Kofija Anana, kome su ulogu mirotvorca i pregovarača sa Asadom zajednički poverili UN i Arapska liga. Taj plan je predviđao prekid sukoba, demilitarizaciju gradova, oslobađanje političkih zatvorenika i stvaranje uslova za politički dijalog. Asad ga je prihvatio još početkom marta, ali ništa od njega dosad nije zaživelo.
Situacija se, naprotiv, pogoršala: nasilje je eskaliralo, naoružani opozicionari su počeli da napadaju vojna postrojenja, dok su režimske snage pojačale kampanju kažnjavanja. Povećanju haosa doprineli su i strani džihadisti starim metodama postavljanja bombi od kojih ginu civili: jedna od njih je pre dve nedelje ubila 55 ljudi i na stotine ranila.
Americi nikako ne odgovara zaglavljivanje u još jednom konfliktu u regionu, u okolnostima kada nastoji da se nekako izvuče iz Avganistana, gde u 11 godini ratovanja teško može da se pohvali nekim uverljivim uspehom. Sem toga, nedavni samit NATO-a u Čikagu pokazao je da apetita za intervenciju nemaju ni saveznici.
Masakr u selu Hula minulog vikenda sve više međutim liči na prekretnicu u mobilizaciji javnog mnjenja da se „nešto učini”, pa je zato pitanje kako će na to reagovati Obama, uprkos tome što u izbornoj godini spoljna politika nije preokupacija američkih birača. Postojeća situacija u kojoj Amerika nema jasan kurs prema rastućoj krizi u zemlji regiona vitalnog za njene interese, nije održiva, bar ne zadugo.
Milan Mišić
objavljeno: 30.05.2012
.jpg)
