Izvor: Politika, 24.Maj.2015, 22:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd – usputna stanica emigrantima na putu ka boljem životu
Dok čekaju priliku da je se na ovaj ili onaj način domognu zapadne Evrope, emigranti iz Azije i Afrike po nekoliko dana borave u parkovima ispred Ekonomskog fakulteta i kod „Lastine” stanice. – U izlogu pekare u Karađorđevoj ulici, ponuda hrane i pića ispisana je na dva jezika – srpskom i arapskom
Parkovi ispred Ekonomskog fakulteta i kod „Lastine” stanice poslednjih meseci su neformalni kolektivni centri za emigranteiz Avganistana, Iraka, Sirije, Somalije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nigerije, Gambije… Domovine u kovitlacu rata, terorizma ili siromaštva ostale su hiljadama kilometara iza njih. Granica „obećane” Evropske unije je na nekoliko sati vožnje. Dok čekaju priliku da je se na ovaj ili onaj način domognu, na dva, tri dana zastanu u Beogradu.
U dva savamalska parka grupišu se po zemljama iz kojih su došli. Oko klupa ili ispod drveća raširili su ćebad, vreće za spavanje, naređali rančeve, balone s vodom. Govore tiho, čak izbegavaju da se kreću parkom bez preke potrebe. Trude se da budu što manje upadljivi, da liče na „obične” putnike koji čekaju na polazak voza ili autobusa. Ipak, u tolikom broju, ne mogu a da ne „upadnu u oči” prolaznicima, koji reaguju različito. Neki znatiželjno pilje u pridošlice, drugi ih mrko i s nepoverenjem gledaju ispod oka. Incidenata srećom nema. Ali, ni prisnijih kontakata...
Ispod drveta u parku kod Ekonomskog fakulteta leži grupa momaka iz Sirije. Smeju se, pričaju, „čačkaju” telefone. Azizmir, Isam, Bijegal i Makauet su pre mesec dana krenuli put zapadne Evrope, gde se nadaju boljem životu. Kažu da su napustili svoju Siriju zbog građanskog rata i diktature predsednika Bašara el Asada.
– Pobegli smo iz tog pakla. U našoj regiji vlada haos. Nekoliko miliona ljudi je raseljeno. Mladi smo, a ne vidimo da će tamo uskoro biti bolje, pa smo odlučili da sudbinu uzmemo u svoje ruke. Žao nam je što smo ostavili porodice, ali to je cena koju moramo da platimo – priča Azizmir koji od ove četvorke najbolje vlada engleskim jezikom.
Pokazuju slike koje čuvaju u mobilnim telefonima. U poređenju sa fotografijama s početka puta, vidno su smršali.
Iz Sirije su brodom stigli do Turske. Preko Grčke su prešli za nekoliko dana, pešačeći.To je, kažu, bio najnaporniji deo puta. Iz Makedonije su u Srbiju ušli mimo graničnih prelaza. Na pitanje da li su imali vodiča, škrto kažu da su im „neki ljudi” pokazali kuda preko šuma i proplanaka mogu da pređu državnu među.
Baš kao i gotovo svi iz azijsko-afričkog talasa migranata koji poslednjih meseci zapljuskuju Srbiju, zastali su u Vranju. Tamo su im u policiji dali formulare za traženje azila i dali rok do kada treba da se jave u najbliži kolektivni centar. Ali, Azizmir, Isam, Bijegal i Makauet imali su druge planove – da se domognu Nemačke. Tamo imaju sunarodnike koji su se kako-tako već snašli i obećali im pomoć.
– Beograd nam je samo usputna stanica, kao i gotovo svima koje vidite ovde. Grad je lep, ljudi su fini, ali ne vidimo svoju budućnost u Srbiji. Prespavaćemo u parku, već sutradan bićemo u Mađarskoj. Korak bliže Nemačkoj – kaže Azizmir.
Kada radi nabavke namirnica zađu u ulice podalje od „svojih” parkova, na čelu grupe je onaj ko najbolje govori engleski jezik. Na vrhu Kameničke ulice, blizu pijace Zeleni venac, jednu takvu grupu predvodi Abdulah, osamnaestogodišnjak iz Avganistana, na „proputovanju” u Austriju. Ovde je, kaže, tri dana. Prvu noć je prespavao u parku kod hotela „Bristol”, a onda ih je odatle poterala policija.
– Čuvar parkinga prijavio nas je da pravimo buku. To nije bila istina, ali nismo želeli da se zameramo policiji pa smo se pokupili. Našli smo jedan jeftin hostel do sutra, a onda polazimo za Beč – priča mlađani Abdulah. Pitamo ga koga je ostavio u Avganistanu, kako se majke, sestre i supruge snalaze, sada kada je toliko muških glava napustilo zemlju.
– Mi mlađi smo njihova jedina nada, veruju da ćemo se snaći tamo gde smo pošli i da će i oni uskoro moći da nam se pridruže. Tako razmišljaju i ljudi iz Sirije i Iraka, koje sam ovde upoznao – kaže Abdulah. Njegov sunarodnik Mustafa sluša razgovor i klima glavom.
Nerazume o čemu pričamo, ali shvata ko smo. „Žurnal, žurnal”, ponavlja i prijateljski se osmehuje.
Jezičke barijere polako padaju i na „prvoj liniji dodira”, u ulicama koje okružuju parkove u Savamali. U izlogu pekare u Karađorđevoj ulici, ponuda hrane i pića ispisana je na dva jezika – srpskom i arapskom.
– Jedan od njih ušao je u radnju pre dve nedelje i ponudio da ponešto s jelovnika prevede na arapski. Fin momak, upoznali smo se, rekao nam je da se bavi muzikom. Od njega nam je ovaj natpis „Dobro došli, pita sa sirom i mesom”. Nekoliko dana kasnije došao je još jedan, posavetovao nas da u ponudu uvrstimo crni čaj, jer ćemo tako steći nove mušterije. Poslušali smo ga, a on je na ovaj pano na arapskom dodao da imamo crni čaj – priča Marijana, koja s majkom vodi posao u pekari. Ne propušta da pohvali goste iz dalekih zemalja. Saoseća sa njihovom mukom.
– Mi ovde znamo šta je rat i izbeglištvo. Mnogo znači kad osetiš da si negde dobrodošao. Zato smo i tražili da nam se baš ta poruka napiše u izlogu na arapskom – kaže Marijana i naglašava da ne pomišljaju da podižu cene zato što sada imaju više mušterija.
– Kad završe s jelom, ponude da nam pomognu, da oribaju pod ili operu sudove. Veoma su ljubazni, čak sam s nekima od njih ostala u kontaktu, na Fejsbuku – otkriva Marijana, dok pokazuje zbirku uspomena na prijatelje koje je ugostila pre nego što su nastavili put ka zemljama Evrope. Ređa na pult novčanice iz egzotičnih zemalja Azije i Afrike, amajlije, priveske… I jedno pismo. Ljubavno. Na arapskom.
----------------------------------
Sirijci rado viđeni gosti u hostelima
Kosana Dušić, vlasnica jednog od hostela u Karađorđevoj ulici, kaže da su sve sobe popunjene od kada je naišao talas emigranata.
– Dolaze porodice sa decom, grupe mlađih ljudi… Među gostima je bilo i profesora, doktora… Ostaju dva-tri dana. Odmore se i idu dalje. Kažu da su u Beogradu istinski odahnuli, naročito oni koji su imali rđava iskustva sa policijom u Makedoniji i Bugarskoj.
Prenoćište u hostelima oko Železničke i Autobuske stanice košta desetak evra i kapaciteti su gotovo popunjeni. Kosana kaže da već po tome kako reaguju na cenu može da nasluti odakle su potencijalni gosti.
– Sirijcima nije skupo, dešavalo se da dolaze po dvojica i doplate da bi bili sami u petokrevetnoj sobi. Avganistancima je svaki dinar kao kuća, pričali su mi da u njihovoj zemlji čitav dan može da se jede za jedan evro. Ne želim da potcenjujem nijedan narod, ali Sirijci mi deluju nekako najemancipovanije – prepričava Kosara svoja iskustva sa strancima. Dodaje da do sada nisu napravili nijedan problem, sem što ponekad umeju da budu bučni.
----------------------------------
Opština Savski venac čini šta može
U opštini Savski venac kažu da u granicama svojih moći čine sve kako bi emigrantima olakšali dane boravka na teritoriji ove lokalne samouprave.
Najveći problem je higijena. Zato smo iznajmili pokretne toalete i postavićemo ih u parkove u kojima se okupljaju. U saradnji sa nevladinom organizacijom Centar za migracije otvorićemo pult na kome će raditi volonteri koji govore strane jezike. Emigranti će tu moći da se tu registruju, kao i da na internetu kontaktiraju svoje porodice u domovini, kaže Dušan Dinčić, predsednik GO Savski venac.
Iz ove opštine kažu da nije bilo nikakvih incidenata sa azilantima.
– U izveštajima MUP-a Savski venac navodi se da su ovi emigranti mirni, da ne izazivaju nikakve incidente. Jedini problem za koji znamo jeste što su neki od njih bili žrtve prevare u našim prodavnicama gde su im naplaćivali vodu i hleb mnogo skuplje od istaknute cene – ističe Dinčić.
.jpg)
