Izvor: Večernje novosti, 11.Sep.2015, 15:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd: Samo da ova kiša stane!
HLADNO, sumorno jutro u Beogradu. Kiša neprekidno lije. Park kod dolaznog perona autobuske stanice prekriven baricama i desetinama malih šatora. Iako ne veći od dva kvadrata, kakav-takav su zaklon od kiše i hladnoće za stotine izbeglica. Ista slika i preko ulice, u parku kod Ekonomskog fakulteta. Pokisli, u letnjoj garderobi, izbegli uglavnom iz Sirije i Avganistana, smenjuju se u šatorima, na po sat-dva. Oni koji ostanu bez mesta, sklanjaju se u montažnu garažu pored Ekonomskog fakulteta, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ispod nadstrešnica, gde god mogu. "Vrata" jednog šatora malo otvorena. Kroz njih vire i kisnu noge sa plavim letnjim, šupljim papučama. A u šatoru "sabijeno" desetak migranata - starijih i dece. Sede na mokrom kartonu. Žena u krilu grli troje mališana. - Došli smo iz grada Mazar-i-Šarifa na severu Avganistana - priča šesnaestogodišnji Farzad. - Ovde smo već dva dana. Kad su nam sinoć rekli da će noćas početi kiša i da će biti vrlo hladno, razapeli smo šator, ali nije nas mnogo zaštitio od kiše i hladnoće. Prehlađeni smo. Tek jutros dobili smo ćebad i kabanice. Pred zoru smo zapalili vatru, ali nam je policija rekla da moramo da je ugasimo. Sa brigom u očima, pita nas Farzad, je li to u Srbiji počela "sezona hladnih kiša". Ohrabrujemo ga odgovorom da će kiše biti samo dan-dva. Odjednom, u parku, nastade opšti metež i dovikivanje, a muškarci potrčaše prema belom šatoru Info-centra za azil. - Tamo su jutros delili kabanice, a sada su stigla i ćebad - zadihano govori Anuš (21) iz Kabula, dok trči prema šatoru. - Moram da uzmem barem tri-četiri ćebeta. Ko zna kakvo će vreme biti narednih dana. Imam troje dece, za svakog po jedno, i bar još jedno za ženu i mene. Ispred belog šatora, neverovatna gužva. Desetine potpuno pokislih muškaraca guraju se za ćebad. Za nekoliko minuta, kaže nam predstavnik UNHCR, podeljeno je svih 615 komada. A, nekoliko koraka dalje, mirno, na kiši stoje dve devojčice. Bliznakinje. Potpuno pokisle. Odjednom se nasmejaše i zagrliše, kao da su najsrećnije na svetu. Jer, prilazi im otac, noseći dva ćebeta upakovana u plastični omotač i za ruku vodi stariju ćerku. - Ovo su moje ćerke - priča Anuš. - Starija Vagdije ima 11 godina, a Mahdija i Manija šest. Žena mi je umrla. Došli smo jutros autobusom sa juga Srbije i do sada smo bili u montažnoj garaži. Bilo je mnogo hladno. Volonteri Info-centra za azil, na persijskom jeziku, Anuša obaveštavaju o svemu. Objašnjavaju mu da će ubrzo moći da se presvuku u toplu, suvu odeću, da će dobiti i obuću. Anuš se rasplaka.-Sramota je što plačem, ali samo da ova kiša stane - govori dok mu se suze slivaju niz pokislo lice. - Izmoreni smo, izmrcvareni. Rekli su nam da će nas ovde lepo primiti... I, evo, jesu. Hvala vam.
Pogledaj vesti o: Sirija
Nastavak na Večernje novosti...
