Izvor: Politika, 12.Feb.2015, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Asad prestaje da bude prva američka meta
Suočene sa pretnjom Islamske države, SAD nagoveštavaju da sirijski predsednik može da bude deo rešenja
Dok se diplomatske inicijative za mirno rešenje sirijske krize jedna za drugom završavaju obeshrabrujuće, moguće unošenje realističkog pristupa američke administracije prema predsedniku Bašaru el Asadu moglo bi da označi veliki preokret na Bliskom istoku.
Direktan povod sve češćim spekulacijama da Vašington sirijskog predsednika vidi kao deo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rešenja, a ne problema, nesumnjivo su teroristička pretnja Islamske države i njenog kalifata proglašenog na velikim delovima teritorije Sirije i Iraka i sve mogućnije prelivanje sukoba na Jordan i Liban.
Iako je Asad među prvima upozoravao na opasnost od džihadističkih grupa koje su polako preuzimale kontrolu pobunjeničkog fronta tokom gotovo četiri godine građanskog rata, na Zapadu niko nije želeo da ga sluša. „Umerene” pobunjeničke snage koje je podržavao Zapad s vremenom su nadvladale ekstremističke organizacije poput Nusra fronta i grupa bliskih Al Kaidi. Podržavana u startu od Turske, Saudijske Arabije i Katara – iako oni to negiraju – potom se pojavila Islamska država.
Režim u Damasku je nekad manje nekad više uspešno odolevao izazovima na oba unutrašnja fronta, dok se Zapad i dalje držao mantre da je Asadovo povlačenje sa vlasti preduslov bilo kakvog rešenja krize i uvoda u političku tranziciju.
Iako je Asad, kada je 2009. preuzeo vlast, u Vašingtonu dočekan kao „reformator” i politički partner, Barak Obama je avgusta 2011, koji mesec posle izbijanja sirijske varijante arapskog proleća, poručio: „O budućnosti Sirije mora da odlučuje narod, ali predsednik Bašar el Asad stoji na tom putu. Radi sirijskog naroda, vreme je došlo da se predsednik Asad povuče.”
Građanski rat od tada je u zemlje od 23 miliona stanovnika odneo 210.000 života, 6,4 miliona primorao da se rasele po Siriji, a najmanje još tri miliona oterao u inostranstvo.
Vašington je postajao sve obazriviji uvidevši da oružje i finansije upućeni „umerenim” pobunjenicima sve češće završavaju u rukama pobednika po sirijskom ratištu – džihadista. Od leta 2014, otkada je Islamska država beležila spektakularna osvajanja, uključujući i trećinu sirijske teritorije, pomoć iz SAD počela je da sasušuje.
Očekivalo bi se da u frontu protiv islamista Asad bude prirodni saveznik, ali jednačine Bliskog istoka uvek imaju više nepoznatih. Ono što je poznato jeste da danas Zapad priznaje da je terorizam glavna pretnja budućnosti.
To bi mogao da bude povod logičnom zaokretu politike Vašingtona i napuštanja dogmatskog stava da Asada po svaku cenu treba srušiti. „Njujork tajms”, osvedočeni Obamin podržavalac, sugeriše nedavno da uklanjanje Asada – uslov koji je predsednik ponovio 2014 – više nije važan jer „niko ne želi novu Libiju”. Da li eventualni zaokret SAD otvara prostor rešenju sukoba kroz pregovore i političkoj tranziciji?
Do pre godinu dana Obama je nespremnost da direktnije pomogne Asadove protivnike pravdao time da su podeljeni. Administracija je prošle godine izdvojila 500 miliona dolara za konsolidaciju „umerenih” pobunjenika. Već obučava 5.000 boraca koji bi u Siriju trebalo da uđu u maju. „Umereni” su od Amerikanaca dobili striktno naređenje da se bore samo sa islamistima, ali pitanje je da li će ih Asad pustiti da uđu u zemlju. Da li će ih napasti? „Sve trupe koje ne sarađuju sa sirijskom armijom ilegalne su i protiv njih se treba boriti. To je veoma jasno”, odgovorio je nedavno Asad u intervjuu za američki „Forin afers”.
Možda i takav odgovor utiče da Obama svoju suzdržanost prema pobunjenicima brani jednim novim objašnjenjem: prisustvo terorističkih grupa poput Islamske države.
Drugi faktor je Iran, najbliži sirijski saveznik. Uprkos protivljenju Turske, zalivskih zemalja, Izraela i američkih republikanaca, Obama pravilno procenjuje da bi postizanje sporazuma sa Teheranom o njegovom spornom nuklearnom programu bio od ključne važnosti za čitav Bliski istok.
Nagoveštava se da bi dogovor Iranu omogućio status veoma uspešnog regionalnog igrača za rešenje krize u Iraku, za očuvanje Jemena, za smirivanje opasne sunitsko-šiitske tenzije.
Sirijski pobunjenici su u međuvremenu pokazali da ne samo što su podeljeni već nisu spremni ni za kakav manevar koji bi prvo otklonio opasnost Islamske države, a razmatranje Asadove političke budućnosti ostavio za kasnija vremena.
Nedavni sastanak u Moskvi, kome je prisustvovalo oko 30 pripadnika opozicije iz Damaska koju režim toleriše, zamišljen je kao nastavak prošle godine prekinutog ženevskog dijaloga, ali ignorisani su ključni igrači prozapadne opozicije, a Rusija – ključni Asadov saveznik – nije dobila podršku SAD i EU.
Opozicionari su i u tom sastavu pokazali razjedinjenost, iako su se u „Moskovskim principima” složili da borba protiv terorizma ide pre rešavanja Asadove budućnosti, dok se regularna sirijska armija prihvata kao simbol nacionalnog jedinstva.
To je upravo ono što ne žele radikalni sirijski opozicionari koji su se u isto vreme okupili u Kairu. Iako Asadove trupe trpe gubitke u sukobu sa islamistima, tvrdo krilo smatra da bi bilo kakva koordinacija protiv islamista Asadu dala legitimitet – što nipošto ne žele. I ovde su učesnici ostali podeljeni oko završnog kominikea: jednima je preblag prema Asadu, drugima preoštar.
Da li to znači da bi Amerikanci, kao glavni bliskoistočni broker, mogli da prihvate realnost i sudbinu Asada ostave za kasnije, pošto je višegodišnja borba protiv Islamske države proglašena za prioritet: biće da je Asad deo rešenja, a ne problema.
Boško Jakšić
objavljeno: 12.02.2015.
.jpg)
