Izvor: Politika, 08.Jan.2013, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Asad nudi rešenje, rivali protiv
Brzometno odbacivanje Asadovog govora ne nagoveštava ništa dobro za Siriju
Sirija je posle krvavog dvogodišnjeg konflikta, sa bilansom od 60.000 mrtvih i pola miliona izbeglih u susedne zemlje, u 2013. prenela neizmenjeno dramatičnu količinu neizvesnosti za sebe i čitav Bliski istok.
Sumorna predviđanja nisu umanjena ni mirovnom inicijativom koju je u nedelju lansirao sirijski predsednik. U prvom obraćanju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << unesrećenoj naciji od prošlog juna, Bašar al Asad je ponudio plan koji predviđa sazivanje konferencije o nacionalnom pomirenju, formiranje nove vlade i donošenje novog ustava.
Spreman je na dijalog onima koji „nisu izdali Siriju”, ali zahteva da pre toga njegovi protivnici iz regiona i sa Zapada prekinu finansiranje i naoružavanje pobunjenika.
Ton njegovog govora ne pripada čoveku kome Zapad daje tek još neku nedelju na vlasti. Evidentno je da on ne računa samo na podršku aktivista BAAS partije ili sunarodnika iz šiitske sekte alavita, već i na mnogo više Sirijaca, uključujući i sunite, koje su njegovi protivnici već otpisali. Računa i na podršku Rusije, Kine i Irana.
Asad je prekidan aplauzima u zgradi Opere u Damasku, ali opozicija je odmah uzvratila da se radi o „praznoj retorici”.
Povratak na status kvo sumorno nagoveštava produžavanje konflikta koji nijedna strana ne može da dobije. Asad gubi kontrolu nad delovima zemlje; povrati ih, pa izgubi na drugoj strani, ali i dalje raspolaže vojnom silom dovoljnom da ne bude poražen. Pobunjenici uvećavaju svoju vatrenu moć dok opozicioni Nacionalni savet dobija priznanja iz sveta, ali je jasno da vojnički ne mogu da pobede.
Sirijski predsednik, uz podršku u zemlji koju Zapad potcenjuje, jasno pokazuje da nema nameru da se povuče suočen sa „unutrašnjom agresijom koja je opasnija od bilo koje druge”.
Asad je i na početku pobune govorio o „teroristima”. Dok su njegove reči tada, kao i danas, bile kvalifikovane kao „prazna retorika”, sada i njegovi najveći protivnici sa Zapada ne demantuju da su se na frontove borbi oko Alepa ili Hame uselili razni džihadisti, uključujući i one povezane se Al Kaidom.
I dok Asad kaže da samo ustav može da ga pomeri sa vlasti i procenjuje da ne mora da se povuče prepuštajući zemlju haosu kroz koji su prolazili Irak i Libija, pobunjenici njegov odlazak postavljaju kao ključni preduslov da prihvate bilo kakav dijalog.„Ne postoji nijedan opozicioni lider koji bi javno mogao da kaže pregovaraćemo i dogovorićemo se sa Asadom na vlasti”, potvrđuje za Al Džeziru jedan komandant Slobodne sirijske armije.
Situacija je zakovana.
Kakve su šanse da je Asad otkuje ponudom političkog dijaloga iz koga je odmah isključio „ekstremističke ideologe koji samo razumeju jezik terorizma” ili „lutke sa Zapada”. Nikakve, jer je ključ razrešenja najdramatičnije epizode „arapskog proleća” odavno odnet u trezore međunarodne zajednice.
Ima li onda šanse da svet prekine sirijsko krvoproliće, konflikt koji je u region vratio tenziju hladnog rata i ozbiljno preti zaoštravanjem istorijskog sukoba sunita i šiita? I tu perspektive nisu obećavajuće. „Situacija u Siriji je loša, veoma, veoma loša. Pogoršava se veoma brzo”, kaže izaslanik UN i Arapske lige Lahdar Brahimi, koji je uoči Nove godine krstario između Damaska i Moskve, konsultovao se sa Turskom i Egiptom, a potom misiju proširio kontaktima sa zamenicima šefova doplomatija SAD i Rusije.
Ili „pakao” ili „političko rešenje”, kaže Brahimi nagoveštavajući kompromis koji je očito neprihvatljiv Asadovim neprijateljima: da se otvori politički dijalog, a da sirijski predsednik zadrži vlast do kraja svog mandata 2014.
Opozicija odbacuje ove opcije tvrdeći da je režim na vlasti sam po sebi „pakao”, i ponavlja da je pripravna na političke pregovore isključivo pod uslovom da Asad bude odmah uklonjen sa vlasti i da odgovorni za ubijanja budu izvedeni pred sud.
Na brzinu sklepan opozicioni savez ponaša se kao da je već pobednik oslanjajući se na direktnu političku, finansijsku i vojnu podršku Zapada. Kako drukčije tumačiti zahtev Nacionalne koalicije sirijskih revolucionarnih i opozicionih snaga da se Rusija „izvini sirijskom narodu” zbog dosadašnje pozicije tokom 22 meseca duge krize.
Istovremeno, blokiran u Savetu bezbednosti da preduzme oružanu intervenciju kao u Libiji, poučen lošim iskustvima sa mudžahedinima u Avganistanu i islamističkom radikalizacijom koja preti novim režimima arapskih zemalja, Zapad strahuje da bi post-Asadova Sirija lako mogla da postane opasno poprište sektaških razračuna i osveta koje bi zapretile Izraelu, njihovom najvažnijem regionalnom savezniku.
Pod pretnjom novog ruskog veta u UN i svestan rastućeg uticaja islamista, Zapad je prisiljen da se usteže, ali nastavlja da se opasno igra sa retkim preostalim uporištem sekularne vlasti na Bliskom istoku.
Brzometno i sasvim olako odbacivanje Asadovog govora u Vašingtonu i Londonu, inspirisano i pokušajem sprečavanja Moskve da očuva jedino preostalo uporište uticaja u regionu, ne nagoveštava ništa dobro za Siriju. Ni sa izaslanika Brahimija.
Dijagnoza nije komplikovana: ili će 2013. doneti nekakvo političko rešenje koje će zadovoljiti narod Sirije i ostvariti njegova legitimna prava, ili će se nastaviti poigravanje sa hiljadama sirijskih života koje će ovu zemlju pretvoriti u pakao.
Boško Jakšić
objavljeno: 08.01.2013.
