Izvor: Danas, 12.Nov.2015, 10:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Asad je napravio Islamsku državu
Zaboravite na principe i na moralnost. Zaboravite, ili pokušajte da zaboravite, četvrt miliona mrtvih za koje je Bašar al Asad odgovoran, direktno ili indirektno, otkako je rešio da nasiljem odgovori na miroljubiv revolt sirijskog naroda. Ostavite po strani činjenicu da su Asadove snage do sada ubile 10 do 15 puta više civila nego Islamska država, čije su stravične egzekucije, zabeležene na video snimcima, zasenile nevidljive masakre sirijskog diktatora. Ali čak i ako sve ovo istrebite >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << iz svojih misli, politika koja Siriji kao "alternativu" Islamskoj državi postavlja Asada, jednostavno nije održiva.
Drugim rečima, Asad je napravio čudovište i sada se pretvara da se protiv njega bori. Zar sve to nije malo previše za potencijalnog saveznika? Da li saradnja s Asadom ikako može da donese zdravu osnovu za ono što bi trebalo da bude zajednički napor?
Suština je da Asad nema interesa za pobedu. Čovek koji se sada predstavlja kao poslednji bedem civilizacije pred Islamskom državom takođe je poslednja osoba koja bi želela njeno uništenje.
Naposletku, da li šahista, makar i loš, namerno žrtvuje svoju najjaču figuru? Da li iko među nama ikada cepa svoje polise osiguranja? Da li zaista verujemo da su Asad i njegovi ortaci suviše glupi da bi shvatili da njihov politički opstanak zavisi od opstanka Islamske države i od njihove uloge čuvara kapije kroz koju mi ostali moramo da prođemo da bismo vodili rat protiv nje?
"Naravno da ne", složiće se pristalice saradnje s njim. "Ali hajde da se opredelimo za dvosmeran pristup. Hajde da porazimo Islamsku državu, a onda ćemo brinuti o Asadu."
Ali i ovaj pristup, takođe, pretpostavlja da su diktatori gluplji nego što zaista jesu. Što je još gore, ignoriše to što politika sledi svoju sopstvenu logiku ili bar svoju sopstvenu dinamiku. Ono što đavolovi šegrti koji žele da rade s Asadom ignorišu jeste da će imati veliki problem, jednog dana, da se distanciraju od saveznika koji se neće stideti da traži svoj udeo u pobedi. Posledično, džihadizam će dojuriti nazad, iako možda pod drugačijom maskom.
"Bašar al Asad je sirijska država", kažu isti ljudi. "I ne smemo učiniti kobnu grešku da uništimo državu". Ali ni ovaj argument nije valjan. Država je već propala: Asad kontroliše samo petinu teritorije Sirije, a preostale četiri petine nikada se neće dobrovoljno vratiti pod njegovu zastrašujuću vlast. Ako Asadov režim prevlada, građani će nastaviti da masovno beže u Tursku, Liban i Evropu.
I zapravo, Asadov režim toliko malo brine o svojoj nazovi državi da napušta svoje vojnike uhvaćene izvan teritorije koju drži, kao što je bilo u Tabki, blizu Rake. Baasistička Sirija, šta god da njeni prijatelji u Kremlju i drugde kažu, mrtva je i pokopana. I nikakve vojne optičke varke ne mogu da je vaskrsnu.
Ali navodni realisti odbijaju da prihvate realnost. Kao što je bilo neophodno stupiti u savez za Staljinom da bi se pobedio Hitler, tvrde oni, ne bi trebalo da se plašimo da igramo na Asadovu kartu da bismo se oslobodili Islamske države. Džihadizam jeste fašizam našeg doba, inficiran planovima, idejama i voljom za čistunstvom uporediv sa nacističkom. Među prvima sam napravio takvo poređenje pre dvadesetak godina.
Pa ipak je apsurdno porediti snagu dva fenomena ili sugerisati da se u konfrontaciji sa kasapima Mosula i Palmire demokratije suočavaju sa strateškim izazovom jednakim nacističkom Vermahtu. Ovakav istorijski preskok moguć je samo ljudima čija je politička neodgovornost uparena sa sklonošću ka lenjim analogijama.
Da ne bude zabune: Islamska država jeste jaka. Ali nije toliko jaka da bi oni spremni da se protiv nje bore imali izbor manjeg zla kao jedinu politiku.
Zapad mora da reši šta će da radi. Posle prošlonedeljnih razgovora o miru u Beču - gde su bili Sjedinjene Države, Rusija, Iran, Kina, Egipat, Turska, Saudijska Arabija i druge zemlje Persijskog zaliva, Jordan, Liban i ključne članice Evropske unije - to pitanje postalo je složenije. Treba li da se svrstamo sa onim što je ostalo od Slobodne sirijske armije? Treba li da sarađujemo sa nešto preostalih alavitskih vođa čije ruke nisu umrljane krvlju, ili sa onim pripadnicima Asadovog klana koji su blagovremeno otišli u azil i samim tim nisu bili umešani u masakre?
Možda još ima vremena da se povežu, na neutralnom terenu, neki od elemenata koji su činili staru Siriju. Ili su sada možda neophodna radikalnija rešenja one vrste primenjene u Nemačkoj i Japanu posle Drugog svetskog rata.
Svi ovi putevi ostaju otvoreni, ali se sužavaju. I nijedan od njih ne zavisi od političkog opstanka Bašara al Asada.
Autor je jedan od osnivača pokreta Novi filozofi ("Nouveaux Philosophes"). Jedna od njegovih knjiga je "Ostavljeni u mračnim vremenima: Stav protiv novog varvarizma"
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
