Izvor: Politika, 15.Jun.2013, 13:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amerika se približava Rubikonu u Siriji
Uz konstataciju da je Asad prešao „crvenu liniju”, doneta odluka o pomaganju pobunjenika oružjem, a u nagoveštaju je i „zona neletenja”
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – U Beloj kući je i zvanično konstatovano da je sirijski predsednik Bašar Asad prešao „crvenu liniju”, pošto je obaveštajnim radom utvrđeno da je protiv pobunjenika upotrebio bojne otrove, što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je bio povod za odluku da se antirežimskim snagama prvi put dostavlja i oružje. Za sada samo ono lako, bez antitenkovskog i protivavionskog koje je traženo, zbog straha da bi moglo da dospe u pogrešne ruke.
U zvaničnoj objavi nije pomenuto uvođenje zone neletenja nad Sirijom, mada „Volstrit džornal”, pozivajući se na svoje izvore, piše da vojni plan podrazumeva njenu ograničenu varijantu, koja bi se sprovodila sa jordanske teritorije i sa američkih ratnih brodova u Mediteranu i u Crvenom moru. „Ograničenost” bi bila u tome što ova varijanta ne bi podrazumevala uništavanje sirijske protivavionske odbrane, već samo obaranje njenih aviona dalekometnim raketama.
Američki avioni bi prema ovom scenariju u sirijski vazdušni prostor zalazili samo u krajnjoj potrebi, što bi bilo opravdano samoodbranom. Konstatuje se i da bi plan postao „mnogo rizičniji” u slučaju da Rusija Damasku dostavi svoj odbrambeni sistem S-300.
Iako se ovo prikazuje kao agresivniji pristup SAD sirijskom konfliktu, prema prvim ocenama on nema šansi da promeni situaciju na terenu, a američka pomoć pobunjenicima se smatra drastično „asimetričnom”, prema količinama i vrsti oružja koje Asadu dostavljaju Iran i Rusija.
Dostave američkog oružja organizovaće CIA u „roku od nekoliko nedelja”, preko Jordana i Turske. Iran pomoć Asadu dostavlja kroz vazdušni prostor Iraka, koji za ove transporte ostaje otvoren uprkos američkim pritiscima.
Zbog celog konteksta preovlađuju ocene da je u pitanju iznuđena reakcija, pošto je pomenutu „crvenu liniju” u avgustu prošle godine postavio sam Obama, pa, suočen sa dokazima da je hemijsko oružje ipak upotrebljeno (mada, kako je izneto, „u malim količinama”), sada nije imao kud.
Nesumnjivo je da u američkom političkom i vojnom vrhu postoji konsenzus protiv direktne vojne intervencije, jer SAD ne mogu sebi da dozvole neki novi Irak ili Avganistan. Sa druge strane, neophodno je ostaviti utisak da se nešto ipak čini, s obzirom na unutrašnje pritiske od strane republikanskih jastrebova, među kojima su najglasniji senatori Džon Mekejn i Lindzi Grejem, koji zagovaraju „odlučnu akciju”, jer je ulog „kredibilitet Amerike”.
Zanimljivo je da se za robustniji pristup ovoj krizi, koja je zašla u treću godinu i koja je, sa već 93.000 žrtava i više od milion izbeglica dobila i razmere humanitarne katastrofe, izjasnio i bivši predsednik Bil Klinton, čiji je angažman u izbornoj kampanji Obami pomogao da obezbedi drugi predsednički mandat.
Za intervenciju nema raspoloženja ni među saveznicima, sa kojima će Obama direktne konsultacije obaviti veoma brzo, jer već prekosutra polazi sa Severnu Irsku, gde se održava Samit G-8. Tamo će imati priliku da o Siriji razgovara i sa ruskim kolegom Vladimirom Putinom, budući da je Rusija ta koja Iranu pruža ključnu diplomatsku podršku, blokirajući inicijative u Savetu bezbednosti za legitimizaciju međunarodne intervencije.
Jedna od tema razgovora američkog i ruskog predsednika mogla bi da bude i mirovna konferencija, koja je prema dogovoru šefova diplomatija dve zemlje Džona Kerija i Sergeja Lavrova, trebalo da se održi još krajem prošlog meseca, ali je sa američke strane gurnuta u drugi plan, zbog uverenja da posle nedavnih pobeda na bojnom polju Asad ne bi bio spreman ni na kakve ustupke.
Malo se inače pominje da je uprkos svim zahtevima da ode zato što je izgubio legitimitet, Asad za SAD i dalje predsednik Sirije, jer Vašington još priznaje njegovu vladu.
Američka odluka će svakako razočarati njene bliskoistočne saveznike Saudijsku Arabiju i Katar, koji ukupan američki pristup nezvanično smatraju „nemoćnim” i sprovode sopstvene programe pomoći u oružju, na šta ih doduše Vašington diskretno podstiče.
Američke procene su da u ukupnoj konstalaciji snaga intervencija nema izgleda za brzi uspeh, budući da je Sirija neka vrsta isturenog fronta Irana, u kojem su angažovani i njegovi klijenti iz susednog Libana, radikalni islamski pokret Hezbolah.
Uprkos svemu, procena je da se SAD kad je reč o Siriji približavaju nekoj vrsti Rubikona, kao i da će nastojati da njegov prelazak odlažu koliko god to bilo moguće.
Milan Mišić
objavljeno: 15.06.2013.
