Izvor: Politika, 31.Avg.2013, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Amerika ne odustaje od napada na Siriju
Kao i pred napade na SRJ, Avganistan, Irak i Libiju, Zapad traži način da legitimizuje nezakonitu intervenciju, sada protiv režima Bašara al Asada
Pravedni rat. Tako će se krstiti svaka vojna intervencija koju zapadne sile budu pokrenule protiv Sirije zbog navodne upotrebe hemijskog oružja u građanskom ratu, započetom 2011.
Amerikanci su najavili pravedni rat što je vid legitimizacije ilegalnog rata, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odnosno stranog napada na jednu zemlju bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN). Barak Obama i njegov tim, prema pisanju američkih medija, intenzivno tragaju za pravnim osnovom akcije u Siriji. Britanski parlament nije odobrio priključenje britanskih vojnika koaliciji protiv Sirije, posle čega je premijer Dejvid Kameron kazao da London neće učestvovati u napadu. Ipak, upravo iz Britanije može stići pravna argumentacija koja je SAD toliko potrebna kao zemlji vladavine prava, što (kao i ostale zapadne zemlje) ne propušta da istakne kao posebni kvalitet u odnosu na ostatak sveta.
Kada je NATO napao SRJ 1999. bio je to, i prema oceni zapadnih vlada, „nelegalan, ali legitiman rat” koji je opravdavala takozvana Blerova doktrina. Ona daje pravo međunarodnoj zajednici da napadne jednu zemlju ako je ispunjeno pet principa: sigurni ste u akciju, iscrpli ste sve diplomatske opcije, vojna opcija može biti pažljivo izvedena, pripremljeni ste za dugoročnu intervenciju i uključeni su vaši nacionalni interesi. Iz Vašingtona se često može čuti da upravo bombardovanje SRJ treba uzeti kao model napada na režim Bašara al Asada. Međutim, nekadašnji načelnik Generalštaba vojske SAD, general Vesli Klark, napisao je u tekstu u listu „Ju-Es tudej” da je primerenije porediti ovu situaciju sa onom u Iraku. Ipak, naveo je da se iz napada na Beograd može nešto naučiti:
– Kao i sada, ni tada nije bilo rezolucije UN koja bi eksplicitno dozvolila NATO da bombarduje Srbiju. Ali, članice NATO-a su uspele da pronađu način, uključujući i raniju rezoluciju UN kojom je legalizovana akcija – smatra Klark.
Po Klarku, Asad je upotrebom otrovnog gasa u borbi protiv civila na sličan način prešao crvene linije kao što su učinili Srbi „kada su ubili najmanje 40 farmera u Račku”.
I po jednom drugom Klarku, Dejvidu Klarku koji je radio u Forin ofisu, bombardovanje 1999. bila je „odgovorna zapadna intervencija” koja je morala da se preduzme zbog stradanja civila. Kako primećuje u tekstu u „Gardijanu”, akcija protiv SRJ bila je precedent odnosno „prvobitni greh” koji je omogućio američku invaziju na Irak.
Državni tužilac u Engleskoj Dominik Griv kazao je da bi atak na Damask bio zakonit „po doktrini humanitarnih intervencija”. Humanitarna doktrina opravdava strane vojne akcije protiv država koje masovno krše ljudska prava. Međutim, pravnici se ne slažu oko toga da li humanitarni razlozi mogu biti pravna osnova za rat. Posebno je teško da se oko ovoga dogovore stalne članice SB pa tako Rusija i Kina ni ovaj put neće odobriti intervenciju Zapada. Zagovornici intervencija, poput američke ambasadorke u UN Samanta Pauer, tvrde da SAD i Zapad imaju odgovornost da kao svetski lideri pomognu tamo gde se odigrava humanitarna katastrofa. Za to su se zalagali i Bušovi „jastrebovi” i Klintonovi i Obamini humanitarci poput Pauerove, a i sam Obama je, primajući Nobelovu nagradu za mir, kazao da postoji pravedna upotreba sile: da bi se zaštitili civili. Američki državni sekretar Džon Keri danima ponavlja da SAD ima „obavezu” da deluje zbog „masakra 1.400 ljudi”. Humanitarne razloge je u slučaju Sirije navodio i britanski državni sekretar Vilijam Hejg tvrdeći da odluka SB nije nužna jer bi u suprotnom „moglo biti nemoguće odgovoriti na takve zločine”. Ali, svi izbegavaju da objasne šta je to humanitarno u bombardovanju koje, čak i u kratkim i ograničenim akcijama kakva se predviđa u Siriji, neminovno donosi razaranja i smrt. Kako nema garancija da neće nastradati nenaoružani građani, pitanje je kako se pomaže tim istim sirijskim civilima zbog kojih se navodno vodi pravedni rat.
Tvorac tzv. doktrine: Toni Bler (Karikatura D. Stojanović)
Međutim, ovaj put je Vašingtonu teško da pribavi međunarodni legitimitet čak i na humanitarnim osnovama pošto mu se ne pridružuju London, NATO i Arapska liga. Zato američki zvaničnici akciju opravdavaju moralnim razlozima – pomoći civilima i političkim – sačuvati američki ugled i pokazati Siriji, ali i Iranu i Severnoj Koreji da nema popuštanja kada je reč o hemijskom i nuklearnom oružju i kršenju međunarodnih konvencija.
U svakom slučaju, akcija u Siriji priprema se po istom obrascu – demonizuj, pronađi povod, napadni – kao i humanitarna intervencija u SRJ 1999, smena režima u Kabulu 2001, preventivni rat protiv Sadama Huseina 2003. i borba za ljudska prava u Libiji 2011.
Zapadne vlade i mediji počeli su da satanizuju Asada još na početku građanskog rata, nazivajući ga „monstrumom”, pa čak u jednom uvodniku „Njujork tajmsa” i – „kasapinom” zbog koga je nastradalo skoro 100.000 ljudi.
I NATO udari na srpske snage u Bosni 1995. došli su posle demonizacije Srba koji su predstavljani kao jedini krivci za građanski rat. Eksplozija na pijaci Markale i zločini u Srebrenici uzeti su kao razlog i opravdanje akcije.
Bombe su 1999. stigle u Srbiju posle kampanje u kojoj je Slobodan Milošević u zapadnim medijima upoređivan s Hitlerom a situacija na Kosovu s holokaustom. Povod je bio „masakar” u selu Račak. Ako rat protiv SRJ služi kao uzor za Siriju, treba podsetiti na izvesne stvari: bombardovanje Beograda planirano je kao brzopotezna akcija koja će za nekoliko dana skinuti Miloševića, a pretvorilo se u skup tromesečni rat koji je destabilizovao i sam NATO. Osim toga, ovde je zapadnjacima bilo jasno koju stranu da podrže a da to odgovara njihovim interesima. U Siriji – pobunjenici su razjedinjeni, a jedni od njih, Front Al Nusra, zalažu se za formiranje islamističke države. U slučaju pobede sunita, šiitima i alavitima verovatno više nema života u Siriji.
Majkl Ignatijef, koji na Harvardu predaje politiku ljudskih prava, kaže da se dve intervencije odigravaju u bitno drugačijim uslovima:
– Političko samopouzdanje koje je vodilo do tih operacija (bombardovanja SRJ) oslanjalo se na budžetske viškove i euforičnu uverenost u superiornost zapadnog demokratskog modela u unipolarnom momentu... U današnjem vremenu... štednje i deficita, ovo samopouzdanje je nestalo.
Amerika je posle terorističkog napada 11. septembra sa saveznicima napala Avganistan sa ciljem da „smeni režim”, odnosno talibane koje su sponzorisali Al Kaidu.
Invazija na Irak dogodila se zbog tvrdnje da je Bagdad razvio oružje za masovno uništenje. Džordž Buš naredio je „preventivni rat” da Sadam Husein ne bi napao SAD.
Oba rata pravdana su frazama: „veze režima Sadama Huseina s teroristima”, „ovaj čovek je Hitler savremenog doba”, „reč je o ljudskim pravima”, „oni su agresori, ne mi”.
Konačno, zapadne sile umešale su se i u građanski rat u Libiji na strani pobunjenika za koje su tvrdili da trpe teror Muamera Gadafija.
Pohod na Siriju postajao je izvesniji kada su zapadni mediji počeli da javljaju da Asad dobija rat. A Americi jedino odgovara, kako smatra Edvard Lutvak, saradnik američkog Centra za strateške i međunarodne studije, da se rat nastavi bez pobednika.
– Kad bi se povezali Asadova vojska i njegovi saveznici – Iran i Hezbolah, u rat sa ekstremistima povezanim sa Al Kaidom, četiri neprijatelja Vašingtona bila bi uključena u međusobni rat što bi ih odvratilo od napada na Amerikance i prijatelje Amerike – ističe Lutvak u tekstu u „Njujork tajmsu”.
– Jedini mogući način da se to postigne jeste da se pobunjenici naoružavaju sve dok izgleda da Asadove snage napreduju, kao i da se zaustavi naoružavanje kada se zaista čini da pobunjenici pobeđuju.
Osim toga, Amerika treba da povrati svoj i smanji ruski i iranski uticaj u regionu i zaštiti Izrael i ostale saveznike na Bliskom istoku. Opasnost od „prelivanja krize” odnosno upotrebe hemijskog oružja protiv Libana, Jordana i Turske još jedan je argument koji se razmatra kao povod međunarodne akcije protiv Damaska u okviru prava na samoodbranu. Povelja UN ne dozvoljava napade na druge zemlje izuzev u slučaju rezolucije SB ili u slučaju samoodbrane. Iako Sirija nije napala nijednu zemlju, tako nešto bi se moglo iskoristiti kao povod za novi „pravedni rat”. Ovaj termin se ističe pošto su izlizane sve ranije fraze: borba za ljudska prava i demokratiju izgubili su smisao kada su u Libiji posle svrgavanja Gadafija zavladale milicije. Preventivni rat je izgubio kredibilitet kada se ispostavilo da nema oružja za masovno uništenje u Iraku. Posle smene režima u Avganistanu terorizam nije nestao. A godinama posle invazija na Avganistan i Irak, civili, u čije ime je vođen rat, svakodnevno ginu u sektaškom nasilju. Broj mrtvih ne može da se poredi s brojem žrtava Sadamovog ili talibanskog režima uključujući žrtve 11. septembra.
NATO je napao Srbiju zbog humanitarnih razloga a na njene stanovnike je sručio projektile sa osiromašenim uranijumom. Humanitarna intervencija na Kosovu je od oko 150.000 Srba načinila prognana i raseljena lica. Rezultat je, kako smatra francuski novinar i autor Pjer Paen, „mafijaška država s blagoslovom NATO-a i zapadnih zemalja”.
Ostaje još jedino pravedni rat. A da njega nema Amerikance je odmah posle terorističkih napada 2001. upozoravao istoričar i aktivista Hauard Zin kada je kazao da rat, baš kao i terorizam, ne znači ništa drugo nego „ubijanje nevinih ljudi da bi se postiglo ono što ubice veruju da je dobar cilj”.
Jelena Stevanović
objavljeno: 01.09.2013.
