Izvor: Blic, 28.Jul.2016, 14:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
HLEB SA SEDAM KORA Rekoreder u pešačenju do posla i nazad pređe 60 kilometara
Dragutin Ugrenović, iz sela Miloševog Brda, pod Kozarom, svakodnevno pešači i po nekoliko sati, a neretko pređe oko 60 kilometara da bi došao na posao i vratio se kući.
U osvit zore, dok većina njegovih sugrađana spava dubokim snom, Ugrenović je već na putu. Korak po korak, po kiši, snegu, žezi, za ovog pedesetčetvorogodišnjaka nema prepreka kada je posao u pitanju. Ovaj rekorder u pešačenju, ne samo u Gradišci, već i šire, kaže da nema dana, a da ne prepešači >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nekoliko desetina kilometara. Njegova najčešća relacija je Miloševo Brdo – Gradiška, a potrebno mu je oko 6 sati pešačenja da bi došao do stadiona Fudbalskog kluba Kozara, gde povremeno radi na održavanju i kao redar.
– Nisam stalno zaposlen, nemam automobil, ni bicikl, pa tako gde god me zovnu da radim, bez obzira na kilometražu idem peške, da bih nešto zaradio – priča Ugrenović. Kaže da mu ništa nije teško, pa pređe desetine kilometara da bi zaradio dnevnicu.
Ugrenović živi sam, a kako kaže, već 7 godina svakodnevno pešači, pa je došao do računice da je za to vreme prešao oko 70.000 kilometara. U šali dodaje da je verovatno prešao više kilometara od nekih automobila. Kaže da mu je ova fizička aktivnost pomogla da sačuva zdravlje i dodaje da je od početka svog “putešestvija” uspio da smrša čak 80 kilograma. To je i bio razlog da počne sa brzim hodanjem i da sebi svakim danom zadaje nove ciljeve.
- Imao sam 150 kilograma, slabo sam se kretao, jeo sam sve što mi dođe pod ruke, pa sam dobio visok krvni pritisak i šećernu bolest. Shvatio sam da moram nešto preduzeti, pa sam smanjio obroke i počeo da živim zdravim načinom života – priča Ugrenović, koji sada ima 70-ak kilograma.
Dodaje da mu pešačenje pomaže da sačuva zdravlje, ali i da voli to. Izračunao je da godišnje prepešači oko 7.000 kilometara.
- Mesečno pešačim nekih 25 dana. Do Gradiške mi treba oko 7 sati, od čega pola sata odmaram. Kada završim sa poslom ponovo se pešice vraćam kući – ističe Ugrenović, koji kaže da se ne seća kada se poslednji put automobilom ili autobusom vratio iz grada. Dodaje da se njegove komšije šale da podere više patika i cipela pešačenjem nego celo selo, pa ga nekad u šali omladina pita menja li ulje.
Odbija prevoz
Ugrenović kaže da bi se osmelio da pešice ode do Beograda i dalje, ali nema adekvatnu sportsku opremu, pa se ne može usuditi da ide na tako dalek put. Dragutin Ugrenović kaže da su mu na početku poznanici stajali automobilima i nudili mu da ga prevezu, ali je on to odbijao.
- Krenem iz Gradiške, a ljudi koji idu iz grada stanu i kažu “hajde da te povezem, nemoj po vrućini hodati”, ali ja nikad nisam prihvatao prevoz. Sada mi više niko i ne staje, jer znaju ljudi da neću sesti u vozilo – priča Ugrenović.
