Izvor: Blic, 06.Jul.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Red fudbala, piva i striptiza
Red fudbala, piva i striptiza
Knez Mihailo Obrenović, za koga su, sigurno s dobrim razlogom, konzuli govorili da je čovek negovanih manira, aristokrata, otmen i raskoši naklonjen, zna se, voleo je konje i vazda su u njegovu čast, o Božiću i Todorovoj suboti, u Smederevu projahivali konji i organizovale trke. Pravila je sačinio knežev sekretar i komandant bataljona major Milosav Jokić, 1859. godine. Ali, knez je, valjda je prirodno, bio narcisoidan. Zato je selo Konjsku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u smederevskoj opštini prekrstio u Mihajlovac.
Prvi i poslednji porođaj u selu obavio je 16. marta 1953. doktor Vladimir Tadija. Zbog te greške je, pod pritiskom meštana koji nisu mogli da se pomire s činjenicom da je muškarac 'video nedolično mesto tuđe žene', ubrzo napustio mesto. Jedna doktorka se onomad odselila iz Cerovca posle peticije meštana. Ne zato što je bila - daleko od toga - loš lekar, već stoga što je njen suprug iz puške, posle preprike, lakše ranio meštanina. Vreme se menja, ali postoji nešto u šta se ne dira: meštani su, kakvi-takvi, svetinja.
Tabua više, kanda, nema, mada je bolje ne cimati za rep onoga čije se ime ne pominje. Na to se nije usudio ni Vaske, vlasnik striptiz bara 'Nina'. Zato, kada je nenadano presahnuo majdan Ruskinja, Ukrajinki, Moldavki i Rumunki nije, ne daj bože, posegao za devojkama iz sela. Ni zamisliti se ne da šta bi se iz tako nepromišljenog gesta izrodilo, osim što je svima jasno da nikome ništa dobrog ne bi donelo. Ali, dan je dug i naporan, a i noći umeju da budu teške, nesnosno dosadne i jednolične, osim, odnedavno, u Mihajlovcu...
Pada mračak i svet počinje da se okuplja u školskom dvorištu: deca, momci, starci, ratnici sa balkanskih vetrometina i medaljama albanske golgote, devojčice, devojčurci, devojke, žene u godinama za divljenje i za poštovanje. Niko ne haje za sapunice na televiziji, stranačka saopštenja, proteste, svetske brige; svi hrle na noćni turnir u malom fudbalu. Automatski se pale reflektori na terenu. Isključiće se izjutra, oko dva.
Ekipe istrčavaju i priučeni komentatori se utrkuju da obaveste slušaoce raznih seoskih radio-stanica podunavskog i braničevskog regiona. Gotovo svaka privatna trgovina i selo ako drži do sebe ima svoj tim i hoće iz prve ruke da zna situaciju na terenu. Prvoplasirana ekipa dobiće hiljadu, druga 400, a treća 200 nemačkih maraka! Naklonost i zahvalnost sela za malo razbibrige i skraćivanje noći posebna je nagrada. Da je fond bio siromašniji, tvrde zagovornici turnira, seoski fudbaleri Dragan Pejić, Goran i Dejan Lukić, doglavili bi ga iz svog džepa!
U školsko dvorište staje pola sela. Stalo bi i više, ali dobar komad dvorišta i čitava, veoma duga ulica je parking. Selo je veliko, treba smestiti plehane lepotane. Pivo je hladno 'kao zmija' i dim roštiljskog ćumura počinje da opija. Teške je odupreti se. Publika je zauzela stolove, mezeti i, krajičkom oka, povremeno prati akcije na terenu. Nebitan je fudbal, važan je društveni život. Strastveniji navijači stoje uz aut-liniju. S pivom, razume se. I sendvičom. Zahuktava se noćni život Mihajlovca. Nije baš kao 'sred Pariza', ali uz ove mogućnosti možda je i više.
Nešto posle ponoći stariji svet, zadovoljan provodom, vraća se kućama, mladi kreću u kafiće. Oko dva izjutra većina zauzima mesto u striptiz baru 'Nina', dok na terenu igraju momci van konkurencije. Ko s centra pogodi prečku - postaje vlasnik hiljadarke. U dinarima.
- Ovo je lepota za Mihajlovac. Milina jedna. Dobro je da ima narod gde da izađe. Dosta su žene čamele po kućama. Jedva sam dočekala vreme da mogu negde da izađem, da se vidim sa šaren narod. Ja sam za sve. Kad u kafićima gruva muzika do razdanja, ne mogu ja da se prevrćem u krevetu ko lelek. U moje mlade godine bio je supretak, skupe se devojčići, ložimo vatru pred kapijom, veselimo se. Nekad naše selo nosilo pobedu s igrankama, a sad - kafići, drum, šetnja. Da nije ovo malo fudbala, pomrli bismo od čamotinje. Čula sam da je ovaj Mingin rešio da u naše selo napravi Festival mleka. Valjda ću i ja da doživim da taj seljački turizam, ko što sam doživela da žene trče u kafić da gledaju ove vrtoguze što se svukuju kod Vaska - kaže Javorka Bošković (76).
- Kod mene dolaze ko na pričest. Više ne mogu da se drže strankinje, pa sad imam domaće striptizete iz Niša, Lazarevca, Jagodine, Beograda... Posao bi bolje išao kada bi bilo muškog striptiza, pa nameravam da i to ubacim - kaže Ljubiša Vasić Vaske. M. S. Pešić
