Izvor: Blic, 14.Sep.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad šarani njivu oru a država vlači
Ima ona podrugljiva pesmica o alasu čije se njive crne dok se ostalima, računa se, vrednim ljudima, zelene. Alas, peva se, kapu nakrivio i pred mehanom sedi... pa se nabraja: „kečige mu njivu oru, a morune vlače“ i tako... U toj se pesmici, valjda zbog rime, šaran ne pominje jer drugog razloga nema da bude izostavljen: enciklopedije ga smatraju najznačajnijom ribom naših ravničarskih reka - „kako sa sportskog, tako sa privrednog aspekta“.
E pa, mogu da izvestim da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je ova pesmica zastarela. Alaska njiva stoji barabar uz oranicu, a možda je i ispred nje po blagodeti koju donosi gazdi. I po problemima, naravno, u Srbiji u kojoj je proizvodnja hrane na spisku važnih stvari negde na kraju, pod ostalo...
Ljubiša Grekulović, vatrogasac iz Negotina, pre pet godina, „iz čista mira" - valjda je negde čuo, ne seća se - rešio je da se bavi uzgojem šarana u kavezima. „U Baču, u Vojvodini, kupio sam polovnu opremu, kompletnu...", kaže. Postavio ju je na obali naspram svog placa u Mihajlovcu, naselju udaljenom 18 kilometara od grada podignutom na ušću Zamne u Dunav. Godinu dana čekao je dozvolu, onda platio sve dažbine - a o tome ćemo kasnije posebno - i počeo.
Princip je prost: deset žičanih kaveza stranice dugačke oko tri metra potope se u reku, u njih se ubaci mlađ, negde u martu i onda se hrane... Kad porastu, kad se nagoje, pred zimu i kasnije, pred Svetog Nikolu i Božić, šarani se prodaju, a pare stave u džep. U principu.
U praksi, Ljubiša Grekulović je ove godine mlađ stavio samo u dva kaveza, osam zvrji prazno i džabe hvata rđu.
„Ne isplati se, iako sav posao obavljamo otac i ja. On je penzioner, pa može..." Računicom, poslovnom, nismo se bavili, cene se menjaju stalno: ono što mora da se kupi - poskupljuje, ono što se prodaje - košta sve manje ili isto. Iz jednog kaveza može da se izvadi oko 800 kilograma ribe, koja u maloprodaji košta 350 dinara. Na veliko otkupljivači je plaćaju sto dinara manje. Za sto kilograma prirasta treba utrošiti trista kilograma hrane - soje, kukuruza, koštanog brašna i suncokretovog semena. Ljubiša kaže da treba i sojina sačma, ali da je skupa, pa je on izostavlja. On, inače, sam sprema hranu za svoje tovljenike jer je tako jeftinije.
Kad o njima priča, u glasu mu se oseti nežnost koju sam osetio kod pastira na Staroj planini kad su mi pokazivali svoja stada ovaca. Trebalo je da zbog fotografisanja podigne kavez i bila bi to lepa slika - pola metra debeo sloj ribe na dnu, ali Ljubiša nije hteo da svoje šarane izlaže stresu, videli smo im tek repove i leđa na površini. A onda ih je vratio u reku...
E sad, ono o dažbinama. Za ovakve ribnjake, kavezne, nadležne su „Srbijavode". Njima se plaća oko hiljadu dinara godišnje za metar kvadratni vodenog ogledala, pa je Ljubiša, kad je počeo posao, uredno platio za svojih 250 kvadrata. Pre sedam-osam meseci, međutim, Ljubiši Grekuloviću kažu da se za površinu staza između kaveza plaća deset puta manje. Budući da one čine gotovo polovinu ukupnog ogledala, njemu su naplatili preko sto hiljada dinara više.
„Podneo sam uredan zahtev, još tada, ali mi pare ne vraćaju..." Toliko o blagodeti koju donosi njiva u Srbiji.
Ljubiša ne zna šta će sledeće godine. Šta bude kad počnu slave, i Božić, a posle... Somovi će, svakako, sejati žito, a jesetre će žnjeti, kao što je vazda bilo.
Dunavski lisac
Šaran divljak, pravi dunavski oklagijaš, riba je vretenastog oblika i naseljava gotovo sve nizijske reke. Često ga zovu i dunavski lisac jer dugo ispituje mamac, pa ga je teško uloviti.
Njegov sabrat špigler manje je aerodinamičan od divljaka i sa nepravilno raspoređenim krupnim krljuštima, uglavnom duž bočne linije i leđa, ispod škržnih poklopaca i u blizini repnog peraja. Drugi rođak divljaka lederer gotovo je bez krljušti, ali sa nešto manjom glavom.
Trogodišnji šaran dugačak je 30-50 cm, težak 800 grama do tri kilograma. Najveći do sada poznati primerak je dug 120 cm i težak tačno 32 kilograma.
