Izvor: Politika, 18.Maj.2013, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mocart me izveo na beogradsku scenu
Operska pevačica priča o gladijatorskoj borbi za svaku ulogu, udaji posle 16 godina veze, Aleksandru Berčeku kao svom spasiocu, velikoj strasti i vrhuncu razmene emotivne energije...
Sanja Kerkez, prvakinja opere Narodnog pozorišta u Beogradu, sopran, imala je 25. aprila solistički gala koncert na kome je pevala arije Pučinija, Rahmanjinova i Verdija, a 22. juna će igrati naslovnu ulogu u „Aidi”, operi Đuzepa Verdija.
Rođena je 18. avgusta 1968. u Tuzli. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Prvi angažman imala je 1987. u Sarajevu. Bila je student i Biserke Cvejić.
U braku s Ivanom Tomaševom (53), operskim pevačem, bas, ima ćerku Teodoru (17).
Ko vas je uveo na scenu?
Posle šest meseci učenja pevanja na akademiji u Sarajevu, kod profesorke Blanke Danon, počela sam, u 19. godini, da pevam u Sarajevskoj operi. Dobila sam veliku ulogu. Čuveni bosanski dirigent i direktor opere Miroslav Homen dao mi je ulogu Mizete u operi „Boemi” Đakoma Pučinija.
I kako se to razvijalo?
Kad sam bila na trećoj godini akademije došla sam u Beograd. Studije pevanja nastavila sam uz Biserku Cvejić. S diplomom akademije otišla sam na audiciju u Beogradsku operu kod Konstantina Vinavera koji je pripremao Mocartovu operu „Bastijen i Bastijena”. I primljena sam. Mocart me uveo na beogradsku opersku scenu. S tom ulogom doživela sam 1992. uspeh iznad svih očekivanja.
Koju prekretnicu pamtite?
U Beograd sam došla 1989, a rat je počeo posle dve godine. Bila sam sa izbegličkim statusom. Ni na nebu, ni na zemlji. Ali, pomogao mi je Aleksandar Berček. Bio je upravnik Narodnog pozorišta u kome stanuje i Opera. Pomogao mi je da u ratnom vihoru dobijem ličnu kartu i pasoš. Zbog toga sam mu doživotno zahvalna.
Kako dobijate uloge?
Velikom borbom. Ako me direkcija opere ne vidi u nekoj ulozi, sama se za nju izborim. Naučim ulogu i ponudim sebe onima koji formiraju „ekipu” za neku predstavu. To svaki prvak Opere ima pravo da učini. U Beogradskoj operi se tako, i za opšte dobro, razvila velika zdrava konkurencija. Mi smo moderni „gladijatori”.
Kako doživljavate tu borbu?
Kao izazov. Veliki sam borac i veliki radnik. Nikad ne vodim računa šta ko priča. Posebno iza mojih leđa. Meni je važno da zadovoljim sve svoje kriterijume, jer sebi sam najstroži kritičar. Teško ko može da me ukroti.
Suprug Ivan vas je, ipak, ukrotio?
Kazao mi je da me je poželeo za ženu prvog dana kada me je video. To nisam odmah primetila, ali kad jesam više se nismo razdvajali. On je brz i spretan muškarac, ali nije navalentan. Mi smo kolege. Radimo zajedno. Prvi naš zajednički posao bio je „Seviljski berberin” Đoakina Rosinija.
I u brak ste uplovili mnogo godina kasnije?
Mi smo 19 godina u vezi, ali venčali smo se pre tri godine. Nismo to učinili zato što nismo imali ni stan, ni novac. Teodoru smo dobili 1996. u vreme kad smo se bavili preživljavanjem. I kad smo 2010. odlučili da svratimo do opštine po venčanicu napravili smo žurku za prijatelje.
Šta vam je mera vrednosti u poslu...
Ovaj posao je maraton. Nije presudno kako se startuje, važno je dokle se stigne. Znači istrajnost je mera vrednosti u svemu, pa i u poslu. Eto, ja moram da trajem, u punoj formi, još 20 godina. Mislim da nisam dotakla svoje limite, jer znam da ima još mnogo toga što mogu da pokažem. To sam pokazala i 25. aprila kad sam imala gala koncert. I uvek znam da sledeći put moram da budem još bolja. Kad pobeđujem sebe znam da sam na pravom putu.
... a šta u životu?
Iskrenost, ljubav i poštovanje. Kad čovek ispunjava ove tri komponente više nema nikakav problem u zajedničkom životu.
Šta volite van scene?
Bavim se pedagogijom. Bila sam profesor na Akademiji lepih umetnosti. Tri pevačice su diplomirale kod mene, a sad radim privatno. Probe obavljam u pozorištu. Meni su dovoljne četiri godine da moj učenik potpuno izgradi svoj glas.
Koliko i kako radite na sebi?
Svaki dan, na sve teme. Na primer: usavršavam jezike. Govorim italijanski i engleski. Nemački moram da znam zbog literature, pa i francuski i španski...
Kako čuvate izgled?
Ishranom, vežbanjem i higijenom misli. Ne bavim se tuđim odnosima i sujetama. Bavim se usavršavanjem sebe i porodice. Ali, umem i da se poradujem uspehu drugih. Time čuvam svoju dušu.
O čemu sanjate?
Sanjam o ulepšavanju porodične sreće, jer porodica je izvor sreće.
Šta Vam je najvažnije?
Da se ne ogrešim o druge ljude i da svakoga mogu da pogledam u oči.
Čega se nikad ne biste odrekli?
Ne bih mogla da živim bez ljubavi. Sve ostalo može da bude, a i ne mora, ali ljubav je moje utočište, inspiracija i pokretač. Ljubav za mene nisu samo reči već, pre svega, energija koju nas dvoje isijavamo. Mene opija ta razmena energije, pa i pogled može da mi kaže sve...
Da li mislite i na seks?
Naravno. To je vrhunac ljubavi i najveća razmena emotivne energije.
Da li imate neki strah?
Ne. Ničega se ne bojim. Strah me blokira. Prepuštam se svemu što volim. To doživljavam kao božju volju. U životu je važno samo izdvojiti prioritete i disati punim plućima.
Gde se odmarate?
Naša Teodora ima svoje društvo, a mi smo na Dunavu, u našoj sojenici ili na moru. Stalno smo u pokretu ili uz knjigu. Nismo od onih koji samo leže na pesku. Nerad je velika zamka.
Brinete li o jelu?
Ono što jedemo to smo mi. Hranimo se i lečimo po principima drevne indijske nauke ajurvede. Sve što jedemo mora da bude lako svarljivo.
Da li ste našli smisao života?
Jesam. To su mi porodica, opera, prijatelji, a iznad svega toga ljubav. Ljubav bez ostatka, u svemu.
----------------------------------------------
Pred publikom i u – kupaćem kostimu
Koliko ste strastveni na sceni...
Baš mnogo. Toga kod mene ima na pretek. Ranije sam se malo stidela sve to da pokažem onako ozbiljno, pa sam tu strast hladila gegovima. Zato volim reditelja koji mi dozvoljava da na sceni pokažem sve što osećam. Evo, u „Slepom mišu” izlazim iz kade u – kupaćem kostimu!
... a u životu?
Isto tako. Veoma sam temperamentna osoba i tu svoju energiju nikad ne želim da sputavam. Takva sam i u ljubavi i u svađi.
Slavko Trošelj
objavljeno: 19.05.2013.
