Izvor: Politika, 01.Avg.2011, 00:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Babini saveti su koristili svima
Rado se seća detinjstva u Nišu, pozorišta koje je napravio u dvorištu i naplaćivanja karata. Iako je režirao mnoge dokumentarce i drame za televiziju, snimio petnaest dugometražnih filmova, uvek je imao dovoljno vremena za sebe
Život, najvećem režiseru potpuno nepredvidive dramaturgije, Goranu Paskaljeviću, uvek je bio jedini, pravi uzor. Da bi njegovi filmovi bili životni, nije mu bila potrebna neka posebna tehnika. Uspeh je merio po tome da li publika iz bioskopa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izlazi sa osećanjem da je ponela lično iskustvo.
Na njegovu žalost, sve je manje takvih filmova. Sve više se demonstriraju tehnička dostignuća. To znači, sve je manje emocija, sve više atrakcija.
– Generacija mog starijeg sina Vladimira, koji je takođe reditelj, ima običaj da kaže da je nama lako bilo. Jeste, bilo nam je lakše, jer je bilo više para za film i znalo se odakle dolaze. Ako nema državne pomoći, neće biti ni domaćeg filma. Evo, mi se sad borimo da se uvede novi zakon o kinematografiji, koji bi obezbedio malo veća sredstva – kaže Paskaljević kritičkim tonom, ne osporavajući pozitivne strane tehnološkog napretka.
– Danas se uglavnom snimaju filmovi elektronskim kamerama i može odmah da se vide šta je urađeno. U moje vreme nije bilo monitora, kontrole, bili smo ograničeni trakom... Čekao sam po sedam dana da pogledam materijal koji sam snimio. To je prednost koju je Vladimiru i njegovim kolegama doneo progres – konstatuje.
Goran ima još jednog sina iz drugog braka. Zove se Petar, sa odličnim uspehom je završio gimnaziju i upravo upisao Pravni fakultet, pa su sada njih dvojica, srećni i zadovoljni, otputovali u Njujork.
– Vodim Petra da zajedno sa mnom otkrije Njujork, jedan od najzanimljivijih gradova na svetu. Petar se interesuje za umetnost, ali ne želi time da se bavi. Lakše mi je. Sa Vladom sam doživljavao sve traume s početka njegove karijere – dodaje.
Ljubav za ceo život
Već vidimo, i život Gorana Paskaljevića pomalo liči na film. Treću sreću potražio je sa Francuskinjom Kristin. Da li je zaljubljive prirode, pitamo ga malo u šali, malo zbilja.
– Šta znači biti zaljubljive prirode? To što sam imao tri braka za ovih šezdeset i nešto godina? To samo znači da nisam spreman na kompromis, kao oni koji ostaju sa jednom ženom u vezi, u kojoj ima mnogo, mnogo laži i prevara. Sa Kristin sam najduže, već šesnaest godina. Što se mene tiče, mislim da ću do kraja života i ostati u tom braku. Ona mi mnogo znači. Naučila je odlično srpski i savršeno se uklopila ovde. Kad smo se upoznali, radila je u Evropskom parlamentu u Briselu, baš u komisiji koja je odobravala sredstva za filmske festivale. Međutim, jednog trenutka smo presekli i nastanili se u Parizu. Napustila je unosan posao da bi meni pomagala. Službeno smo putovali i u razne delove sveta, a poslednjih nekoliko godina najviše smo u Beogradu – kaže zadovoljno Goran, koji se iz porodične kuće sa prelepim dvorištem na Dorćolu, pre dve godine preselio u stan, dva ćoška od Studentskog trga.
Slike iz detinjstva
U njegovom pamćenju sveže su i slike velikog dvorišta u kojem je proveo detinjstvo.
– Od druge, do šesnaeste godine živeo sam u Nišu, gradu za koji sam izuzetno vezan. Moji roditelji su poreklom iz Niša. Kad su se razveli, baba i deda su me uzeli i kod njih sam rastao. Deda je bio apotekar, a baba je bila jedna od najumnijih žena koju sam u svom životu upoznao, iako je imala samo četiri razreda osnovne škole. Svi su išli kod nje po savet. Verovala je Bogu, a ne popovima, i nikad nije išla u crkvu. Vaspitavala me je u duhu hrišćanske etike i svako veče pred spavanje morao sam da izgovorim molitvu. Ja ni dan-danas nisam vernik, ali je ta hrišćanska etika kod mene veoma jaka, što se verovatno i oseća iz mojih filmova – analizira Paskaljević.
Zato je od malih nogu rado išao u pozorište.
– U stvari, moja baba je obožavala pozorište, a deda nije. On je bio čovek širokog duha, boem, i više je voleo kafanu. Jednom ga je nagovorila da pođe sa njom. Morao je da stavi kravatu, koju je mrzeo, a onda je, kad se spustila zavesa, brzo skinuo i stavio u džep. Baba se zarekla da nikad sa njim više neće ići u pozorište, jer je sramoti. Onda je mene vodila. Svidelo mi se, pa sam u tom dvorištu napravio malo pozorište lutaka. Sam sam pisao komade i pokretao lutke. Publika su bila deca iz kraja, a scena je bila u nekoj šupi. Kao mali sam imao više smisla za komercijalu nego danas, naplaćivao sam ulaznice. Baba je htela da me bije kad je to čula – priča slatko se smejući.
Međutim, kad je završio osnovnu školu i pošao u gimnaziju, baba se mnogo razbolela i on je morao u Beograd.
– Živeo sam kod majke i očuha. On se zvao Filip Aćimović.
Bio je zamenik direktora i umetnički direktor „ Kinoteke”, i jedan od najzaslužnijih ljudi, koji je stvorio taj bogat filmski fond. Moj film „Bure baruta” njemu je posvećen. On me je uputio u čari filma. Stanovali smo u Knez Mihailovoj 19, a sticajem okolnosti išao sam u Zemunsku gimnaziju. Pošto nisam imao društvo u blizini, Filip mi je dao da cepam karte na ulazu u „Kinoteku”, a umesto plate sam mogao da gledam filmove i da pustim i ponekog mog drugara besplatno. Gledajući ciklus italijanskog neorealizma, otkrio sam da je film umetnost koja me najviše uzbuđuje – dobro pamti taj osećaj.
Škola ili Akademija
Mada su se Goranovi majka Olivera, inače profesor, i otac Vladimir, novinar i književnik, protivili toj ideji, Filip je rekao: „Ako ćeš da studiraš, onda treba da studiraš na najboljoj akademiji, a to je praška Akademija.” Smestio ga u auto i – pravac Prag. Sve uzalud, učinilo se u prvi mah.
– Te godine, Srđan Karanović i Goran Marković su već studirali, a Lordan Zafranović i Rajko Grlić su konkurisali kad i ja. Mada sam teoretski ispit uradio bolje od svih, jer sam se godinama spremao i odlično sam poznavao istoriju i teoriju filma, nisam imao amaterske filmove, kao njih dvojica, i crta je povučena tačno iznad mog imena. Oni su dobili prednost. Očajan sam se vratio kući. Otac i majka su me terali da upišem prava i ponadali su se da će im se ispuniti želja, pošto je tamo sve propalo. Kad iznenada, stiže pismo na češkom da sam primljen. Moj očuh, moja baba, koja je htela da se uveri gde ću da živim, i ja, spakovali smo se i ponovo otputovali u Prag. Kako se desilo da me, ipak, prime, saznao sam tek kad sam stigao tamo. Crta se spustila za dva imena, jer su Lordan i Rajko, zahvaljujući svojim radovima, automatski upisali drugu godinu – nikad neće zaboraviti Paskaljević.
Već na toj prvoj godini budući mladi režiser je snimio kratki film koji je obeležio njegovu karijeru. Zvao se „Gospodin Hrstka”. Kada je Vil Veling, u to vreme direktor festivala u Oberhauzenu, u Nemačkoj, tada najvećeg festivala svetskog kratkog filma, došao u Prag da izabere šest čeških filmova, izabrao je i Paskaljevićev. Ali, cenzura ga je zabranila, zato što je vređao socijalizam. Tako je preko noći u Pragu postao slavan.
– Cela češka generacija, među kojima su bili i Jirži Mencel i Miloš Forman, pogledali su taj film, jer su hteli da vide šta je to, što je zabranjeno. Upoznao sam ih i do dana današnjeg sam ostao prijatelj sa njima. Veling mi je poručio, ako ukradem kopiju i donesem je u Oberhauzen, može da mi garantuje da ću dobiti jednu od najviših nagrada. Razmišljao sam: „Ako to uradim, započeću karijeru, a izbaciće me sa Akademije”. Konsultovao sam se sa svojim očuhom. On mi je savetovao da ipak završim školu. Poslušao sam ga i bio je u pravu.
------------------------------------------------------
Svuda pođi…
– Dosta putujem, i dobro se osećam u Pragu, gde sam studirao i znam jezik, bio sam mnogo puta i u Americi, ali nikad nisam želeo da ostanem. Živeo sam i u Atini godinu i po dana, isto toliko u Briselu. Međutim, Brisel je beskonačno dosadan grad, barem za umetnika. Oni koji tamo rade u Evropskim institucijama imaju ogromne plate, ne plaćaju porez, imaju velike stanove, kuće, ali to nije stil života koji je mene ikada interesovao. Kada sam snimao film „Medeni mesec”, neko vreme sam čak boravio i u Tirani, jer se radnja filma događa u Albaniji. Ipak, Pariz i Beograd ne bih nikad menjao za druge gradove. Devedesetih godina sam više vremena provodio u Parizu, a od 2001. godine, Beograd je moja baza. Poslednja tri filma sam radio na ovim prostorima, a sada spremam još jedan novi projekat sa scenaristom Filipom Davidom, koji se zove „Kad svane dan”. U tom filmu, koji je u osnovi intimna priča o identitetu jednog penzionisanog profesora muzike, koga će igrati Mustafa Nadarević, takođe govorim i o nacističkom logoru na Starom sajmištu. Premijera će biti 3. maja iduće godine, na sedamdesetogodišnjicu Holokausta, koji se obeležava u celom svetu.
-------------------------------------------------------------------
Zaštitnik životinja
Goran Paskaljević je predsednik udruženja „SOS enimals”. Tu su i Milan Spasić, direktor fotografije, njegova žena Tanja, koji isto obožavaju životinje, Duško Kovačević i još neki prijatelji i kolege.
– Brinemo o tom azilu sa više od tri stotine pasa, koji se nalazi na ovčanskom putu, a u planu je izgradnja još nekih prihvatnih centara i mislim da će u dogledno vreme problem smeštaja pasa lutalica da se reši. Trebalo bi malo i promeniti svest kod ljudi, da tretiraju životinje kao osećajna bića, a ne kao stvar – kaže ovaj humanista koji u kući ima devetogodišnju mačku Bižu, trenutno je sa njima i pulin Dino, a uvek bude još neki pas, na ivici života i smrti, koga Kristin pokupi sa ulice, da ga oporavi – kaže Goran.
Celu tu akciju pokrenula je Kristin, koja je maštala da bude veterinar.
– Ona je oduvek volela životinje kao i ja. U kontaktu smo sa mnogim evropskim organizacijama, kao što je naša. Ali, potrebna su ogromna sredstva, ogromno angažovanje i, ono za šta se mi maksimalno sa nadležnima iz grada zalažemo, nova strategija – da se izvrši kompletna sterilizacija i obeležavanje svih lutalica na teritoriji grada, kako bi se time sprečilo njihovo nekontrolisano razmnožavanje. To je jedini način da se populacija tih pasa, koje su u stvari nesrećne, napuštene životinje, može svesti na jedan prihvatljivi minimum – ističe.
--------------------------------------------------------------
Nagrade i počasti
Goran Paskaljević je režirao mnoge dokumentarne filmove i drame za Televiziju Beograd i snimio petnaest dugometražnih filmova. Prvi je bio „Čuvar plaže u zimskom periodu”, a za njim su se nizali „Pas koji je voleo vozove”, „San letnje noći”, „Zemaljski dani teku”, „Varljivo leto `68”, „Vreme čuda”, „Tango argentino”, „Tuđa Amerika”, „Kako je Hari postao drvo”, „Optimisti”, „Medeni mesec”... Većina igranih filmova prikazana je na najvećim festivalima filma u svetu, u Kanu, u Veneciji, u Berlinu, Torontu, San Sebastijanu, a gotovo da nema filma za koji nije dobio nagradu. Film „Bure baruta”, 1998. godine proglašen je za najbolji evropski film. Goran Paskaljević je prvi filmski režiser koji je, za humanizam u svojim delima, u Minhenu dobio nagradu „Most”, u Solunu mu je dodeljena nagrada za životno delo „Zlatni Aleksandar”, a krajem maja ove godine, u Moskvi, svečano mu je uručena i nagrada za doprinos filmskoj umetnosti u svetu „Sergej Bondarčuk”. Nakon svega, Muzej modernih umetnosti u Njujorku organizovao je celokupnu retrospektivu njegovog stvaralaštva. Britanski filmski institut takođe, uz bogato opremljenu monografiju na engleskom jeziku. Za Gorana je retrospektiva u Njujorku najveće priznanje, jer je on prvi balkanski filmski reditelj koji je doživeo takvu počast.
Ali, kad bi mu neko sada teoretski rekao, uništiću sve tvoje filmove, samo jedan imaš pravo da ostaviš za sebe, Goran bi, kaže bez dileme, sačuvao „Zemaljski dani teku”.
– Taj film, koji sam snimio za dvanaest dana, sa vrlo malim sredstvima, bez glumaca, samo sa naturščicima, je čista emocija! Nikakvom pameću i namerom se do toga ne može doći. Jednostavno, takav film se desi uz nešto talenta i sreće. I – meni se desio.
Dana Stanković
objavljeno: 01.08.2011.
