Izvor: Objava, 25.Jul.2018, 09:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВУК КАРАЏИЋ О ПОВРАТКУ КНЕЗА ДАНИЛА ИЗ РУСИЈЕ 1852. ГОДИНЕ

Црногорци су знали да ће књаз Данило у суботу уочи Илина-дне по подне доћи на пароплову у Котор, зато Перо, брат покојнога владике и председатељ сената, са многим старешинама и главарима и простим Црногорцима дође му онде на сусрет. Кад пароплов с мора уђе у залив которски под Новим, сретне га Иво Радоњић, војвода његушки и сенатор, за којим му је сестра. Кад се пароплов прикучи Котору, дође нањ Перо и загрли се с књазом говорећи: "Благо мени и сад и до вијека!" У тај мах сав су залив од Котора до пароплова биле притисле барке с Црногорцима, који су пуцали из пушака, као и други многи са сува. Данило је одмах стао викати, да не мећу пушака, и тако је једва то престало. Кад брод стане и Данило изиђе на суво, онде га опколе остали Црногорци, који му на брод нису могли изићи, и стану га љубити који у руку који у скут, где је ко могао дохватити. И у такој гомили отпрате га у град у кућу, која је за њега била одређена. Између осталих црногорских старешина и главара овде је био Новица Церовић из Дробњака, који је 1840. године навео ускоке и помогао им те су убили у Дробњацима Смаил-агу Ченгића и који је за то морао оставити своју постојбину и пребећи у Црну Гору, те сад као сенатор живи на Цетињу; граховски војвода Јаков Даковић, ћеклићки капетан поп Никола и капетан грађански поп Ђуро Кусовац. На Илиндан у јутру после 7 сати крене и књаз с пратњом својом пут Црне Горе уз брдо: он и Перо и Новица и још неколицина били су на коњма, а остало све пешице; коњици су ишли путем, који је начињен на врло честе завојице, а пешаци понајвише на пречац преко камења као и козе. Пут је овај уз брдо трајао готово два сата, и први су били већ у по брда, а задњи су тек полазили из Котора, и целим путем једнако су пушке грмљеле. Где се већ излази на брдо, чекала је књаза једна гомила Црногораца, и кад су га близу опазили, сви су пушке избацили. Пошавши одатле мало брдом, множина отиде управо путем у Његуше, а књаз са главарима окрене на лево кући капетана његушкога Пророковића на обед. Кад гости уђу у једну велику собу без пећи, одмах их почасти хладном водом, кафом и ракијом. Кад обед буде готов, намести се поред зида једна дугачка трпеза од дасака и по њој трпежњак (ова је трпеза готово у пола нижа од овдашњи столова или астала); и поред ње с обадве стране метну се клупе за сеђење. Мени је било одређено место близу књаза, који је сео у горње чело, али се мени због своје ноге учини тешко онде сести, него седем готово на дно софре уза зид. Прво се јело донесе у чорби од меса овчијега погуст скуван пиринач. Пред књазом били су судови доста господски или варошки, било је и тањира и ножева и виљушака, а где сам ја седио, само су мени донели нож и виљушке; и овај се пиринач донесе у великоме дрвеном чанку, који се онамо зове ваган, и сви смо га амо од књаза даље јели великим дрвеним кашикама, какове су и у Србији по селима. После пиринча донесе се кувано овчије месо у великим комадима (готово у четвртима), које је један од гостију после секао на мање; иза овога меса донесе се јагњеће месо печено, исто онако у великим комадима, које је опет један од гостију секао у какав суд пред собом, а они, који су седили иза мене на крају, немајући суда никаквога, један од њих узгрне трпежњак па исече месо на трпези; иза овога печења донесе се шунка, која се онамо зове пршут, а после ње сир. Где је књаз седио, било је и чаша подоста, али ми овамо даље пили смо вино стаклетом од оке редом наздрављајући један другоме, као н. п. што се у Србији кадшто пије чутуром. Мени је овај обед био милији него икакав по обичају европскоме, јер сам се с радошћу опоменуо, како сам у детињству за оваким трпезама седио о крсним именима и на свадбама. Кад пођемо одавде многи од гостију избаце по једну пушку говорећи: "да захвалимо домаћину на части", јер онамо кажу, да гост није задовољан кад полазећи одакле са конака или с обеда не избаци пушку.

Дошавши одатле у праве Његуше, књаз, а и остали главари за њим, сврне најпре, како му је на путу било, своме зету Иву Радоњићу, војводи његушкоме и сердару, одатле својој кући и своме брату старијему Мирку, који је још у Трсту пред њега дошао и овде сад с њиме заједно, одатле старом Тому, оцу покојнога владике; и онде смо се највише бавили, јер је књаз оданде ишао пешице своме стрицу и синовцу Томову Машану. На свим овим местима частили су нас вином, кафом и лубеницама, или као што они веле дињама, ко је шта хтео. Пошавши, с Његуша, дочекивале су књаза на свакој главици гомиле Црногораца са метањем пушака. У пољу цетињскоме срете га вицепредседатељ сената Ђорђије са сенатором Стефаном Вукотићем и са цетињским сердаром и сенатором Милом Мартиновићем и с многим другим главарима и простим Црногорцима, и пушке су једнако пуцале свуда а код намастира су грували топови.
(Одломак из дописа Вука Караџића "Долазак књаза Данила Петровића Његоша у Црну Гору" штампаног 1852. године у "Србским новинама" у Београду)